Primus inter pares

Primus inter pares

Стефана Младеновић је једна од млађих докторки која је била у прилици да се од самог почетка пандемије суочи са свим изазовима које је корона донела са собом. Стављајући професионализам изнад  опасности и ризика од заражавања, заједно са својим колегама у ковид амбуланти АТД ухватила се у коштац са свим оним што коронавирус носи са собом. Брига о пацијентима и тежња да се њима изађе у сусрет  сваком тренутку, постали су свакодневица ове младе жене. Њен труд и рад нису остали непримећени.  Одликована је златном медаљом и повељом за изузетне заслуге и допринос у спровођењу активности на спречавању ширења заразне болести Ковид 19. Ово признање уручио јој је председник Александар Вучић, поводом Дана државности. Она каже да ова награда за њу представља велико признање, тим пре што је стигла на почетку њене лекарске каријере, али и велики подстрек да напредује и да се усавршава у свом послу.

''Након десет месеци борбе са ковидом, будући да сам од самог почетка радила искључиво у ковид систему, добити овако нешто је невероватна част. Веома сам поносна на себе што сам успела да покажем и докажем да могу да радим, да знам да радим и, што је најбитније, ово је и велика одговорност. Дошло је брзо, непланирано, и сада треба уложити још више труда, рада и залагања.

Као неко ко је релативно скоро засновао радни однос у Здравственом центру и од почетка био ангажован у ковид систему, докторка Младеновић истиче да су иза ње, али и свих здравствених  радника, месеци мукотрпног труда и залагања, али да битка са ковидом још увек није готова.

 ''Ово је нешто о чему сам као мала сањала. Мени се брзо остварило, али, да се разумемо, није важно ко је отишао да преузме овај орден, ово је признање за наш Здравствени центар који је био критикован више пута без основа. То највише значи због нашег Здравственог центра и Града, јер ја тамо нисам прозвана као индивидуа, то је похвала за установу у којој радим и похвала за наш град. Ово није само мој орден, ово је орден свих медицинских и немедицинских радника који су радили са мном и који још увек раде, који не стају и који се максимално боре, каже докторка.

-На церемонији доделе признања било је врло свечано, лепо.Било ми је задовољство што сам делила простор са далеко искуснијим докторима из целе земље. Прозивали су сваког од нас. Награде је уручио председник Александар вучић. Док сам прилазила , приметила сам на његовом лицу изненађење што му прилази тако млада особа. Значио ми је његов стисак руке . По завршетку церемоније била сам у прилици да се упознам са колегама из осталих градова. Величанствен догађај и никада нећу заборавити тај дан, присећа се докторка. 

Докторка додаје да је рад у ковид систему непроцењиво искуство за све младе здравствене раднике, а као најтежи период издваја половину прошле године, када се у ковид амубланту јављао највећи број пацијената са тежим клиничким сликама. Медицина је такав посао да се учи свакодневно. Морамо да будемо спремни и за те ванредне ситуације, као што је корона. Страх се потискује и само су нам битни пацијенти.  

-Годишњег одмора није било, боловања , на сву срећу , такође. Било је мукотрпно радити, некада и по 12 сати. Желела сам да будем ту константно, да пратим ситуацију. Колеге су помагале у раду. Овоје школа за цео живот. Научили смо од сваке гране медицине и верујем да ће сви млади лекари који раде у ковиду стећи огромно знање.

Др Стефана Младеновић је тренутно на специјализацији у области анестезиологије и планира да се даље усавршава у том правцу.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Валентина Златковић је новинaр, уметник, креативац, особа која настоји да старе занате и традицију сачува од заборава. Рођена је у Сурдулици, а део живота провела је у Владичином Хану. Мајка је Маје и Стефана и поносна бака. Одувек је волела да пише, али и да својом речју укаже на добре и лоше ствари које муче обичног човека. Била је дописник Политике и новинарка Радио Хана. После приватизације, новинарство је оставила по страни. Одлучила је да се посвети стварима за које је имала мало времена због посла и породичних обавеза.Ту су до изражаја дошла сва њена интересовања.

„ У свет новинарства нисам ушла случајно. Ја сам још као средњошколка одлучила да будем новинар и ишла сам на тај смер. Касније сам уписала Правни факултет. Мада волим право, било ми је веома жао због пропуштене прилике, јер сам веровала да нећу бити примљена на журналистику због јаке конкуренције. Касније сам сазнала за неке људе који су уписали, а који су били много слабији од мене. Новинараство је моја љубав одувек. То је врло занимљив, динамичан, врло тежак, одговоран и прилично незахвалан посао. Често се деси да вас због објективности, због указивања на неке ствари које нису свима по вољи, људи мрзе, лепе разне етикете, прете. Ја сам свашта преживела. Поносна сам на сваки мој текст, а била сам дописник „Политике“ двадесет година, као и „Политике експрес“ и других мањих редакција и листова, као и новинар Радио Хана од оснивања. Поносна сам на тај део свог живота, јер никада нисам писала нешто да би некоме нанела штету, да би о некоме изнела неистине. Увек сам се држала чињеница и папира које имам. Писала сам само уз доказе, чак и уз претњу отказом. И добијала сам отказ, то ништа није страшно. Поносна сам на чињеницу да сам била једина жена из Пчињског округа, са југоистока Србије, која је била дописник Политике. Успела сам да се изборим са мушким „аждајама“, прича уз осмех Валентина Златковић.

Валентина је особа која је препознатљива по томе што увек говори оно што мисли, без увијања. Многи је због тога цене. Каже да су је неки и мрзели, али кад прођу године људи схвате да им ниси мислио ништа лоше већ да си говорио за њихово добро.

Паралелно са новинарством неговала је и љубав према уметности и исказивала је на различите начине. За животног сапутника одабрала је уметника.

„Препознала сам да имам талента када сам префарбала све саксије мајци у црвено, а биле су браон, шали се Тина. Била ми је жеља да цртам, али нисам се пронашла у томе. Волела сам и сликарство. Мог супруга сам упознала сасвим случајно. Нисам размишљала да будем са неким ко слика. Мислим да се сличне енергије привлаче, и ако смо ми по природи били другачији. Ништа није случајно, све Бог одређује“.

Супруг Раде Поповић, сликар, био је познат и ван Хана. На жалост преминуо је млад. Његов таленат наследила је ћерка.

„Раде је био одличан, његови цртежи су били фантастични. Људи који цене сликарство, били су фасцинирани. Упоређивали су га са Пикасом, могу то слободно рећи. Радио је надреализам, правац који није близак људима из ове средине, мада је било оних који су редовно куповали његове слике. Био је и значајан број колекционара из Београда са сталним поруџбинама. Многи нису питали за цену. Међутим Раде није био комерцијалиста. Он је сликао за своју душу и себе. Тешко је продавао слике. Ја га сад разумем после оволико година. Није био схваћен у својој средини, а није ни требало. Њега нису интересовале локалне безначајне теме. И он и ја смо особе које имају свој микро свет, то је можда нас привукло. И ја имам своје пријатеље. Не занима ме околина, баналне ствари, трачеви. Исти је и он био. Живети са сликарем зависи од карактера особе. Имаш велике сликаре који су потпуно нормални и оне мале који се умисле, без основа. Моја ћерка Маја је наследила таленат од оца. Завршила је Ликовну академију. И син Стефан је талентован, само што је он више за графику. Стицајем околности, због Радетове преране смрти, разних проблема на послу, отказа, тешких времена, нисам успела финансијски да издржим и да и њега пошаљем на графику. Али он је дечко који је зрео и уме да се снађе и све послове које је радио, нашао је сам. Поносна сам на своју децу”. 

Када је дошло до приватизације Радио Хана у коме је Валентина радила дуги низ година, одлучила је да се посвети себи и неким другим креативним стварима. Новинарство је оставила по страни. Са декупажом је почела пре губитка посла. Имала је самосталну изложбу у Врању, а учесник је више групних изложби. Ради намештај, накит, торбе од рециклираног материјала, хеклане ствари, цегере, јастучиће, украсне предмете. На малом ћеркином, ручном разбоју ткала је капице, торбице које су биле фантастичне. Све технике савладавала је уз помоћ интернета, комбинацијом постојећих и старих метода и начина израде. Опробала се и у прављењу деликатеса, посебно слатка и сокова. Попут своје куме и мајке постала је специјалиста за слатко од ружа, заборављени, традиционални деликатес који је некада красио витрине наших старијих, искусних домаћица.

“Ове године сам правила сирће од ружа. То је за мене велико откриће. Одлично је за скидање повишене телесне температуре. Ја волим те народне методе лечења, јер поред званичне медицине добро је да користимо и природне начине лечења, то није ништа штетно. Први пут сам за то чула од једне жене на Власини. Истраживала сам и дошла до рецепта. Ружа је одлична за срце, има добре, позитивне елементе за организам. Може се ујутру узимати са водом и медом, као што се и јабуково користи”.

Мајстор је и за припрему теста, посебно таране која је веома тражена.

“Важно је чувати традицију, старе рецепте, обичаје. Како ћемо знати ко смо, одакле потичемо. Шта ћемо пренети својој деци ако све заборавимо, ако тако лако прихватамо туђе, а своје одбацујемо”, поручује.

Тина је веома активна на друштвеним мрежама. Не либи се да изрази свој став о било чему. Важно јој је мишљење драгих људи, али не и околине. Није јој важно шта други кажу о њој већ да сама о себи мисли добро, с покрићем. Не зна шта је нешто ново што ће је окупирати у наредном периоду, јер стално истражује, али зна да ће бити креативно.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

 

Глумац Милан Васић је последњих година  један од најангажованијих глумаца млађе генерације. Можемо га видети у бројним ТВ серијама,  у позоришним представама као и у филмовима. Запажен је и његов певачки таленат тако да с уживањем слушамо песму "Ја сам момче са Косова", коју је маестрално  извео са чувеним трубачем Дејаном Петровићем и његовим бендом. Песма је наишла на огроман одјек широм света. Милан ту неће стати. Разговарали смо са њим о досадашњим пројектима , а открио нам је и на чему тренутно ради.

-У протеклом периоду, тачније претходних годину дана сам доста радио, буквално сам имао снимања свакога дана. Могу да најавим да ће гледаоци од новембра или децембра моћи да гледају серију ''Јунаци  нашег доба'' Синише Павића у којој имам врло занимљиву улогу и имам више простора него у првом серијалу. Такође, почео сам са снимањем  једног  великог филма''Халијард'' који ради Радош Бајић, а биће и серије од  шест епизода по истинитом догађају. Јако сам срећан и испуњен јер играм историјску личност, мајора Предрага Раковића. Огромна ми је част што играм са Жарком  Лаушевићем који је од малих ногу мој велики идол. Велики је изазов за мене да глумим у том филму. Иако имам 20 година каријере и дан данас се понашам као да сам јуче завршио Академију , и мислим да би сви млади тако требало да се понашају. Доста сам комедија играо до сада и мислим да ће ова улога бити још једна прекретница у мојој каријери, каже Милан Васић.

На питање да ли је тешко трансформисати се и прећи из једну у другу улогу, Васић одговара да то њему није проблем.

- То је посао нас глумаца , да се прилагођавамо. Ја сам публици показао да драму волим . Могу да будем и драмски глумац и комичар, али бих волео да често радим и једно и друго. Не постоји жанр где се не бих снашао. Уживам у свакој улози, објашњава Васић.

-Улога  Саве Лађарског  у филмовима '' Коњи врани''и ''Јесен стиже, Дуњо моја'' је била врло значајна за мене . Био сам на седмом небу када сам је добио. Чак и да ми Љубиша Самарџић није дао ту улогу, био сам пресрећан јер сам се руковао са једном од највећих легенди југословенске кинематографије.Снашао сам се одлично. Самим тим што ме након тога ангажовао у још неколико пројекта , рекао бих да сам одговорио задатку. Он ме заволео, малтене као сина и доста смо сарађивали након тога. Врло сам задовољан, с радошћу преноси утиске Васић.

 Улога Манета у филму ''Врати се Зоне'' је итекако била примећена и она је на неки начин обележила каријеру Милана Васића.

- Улога као да је писана за мене. Није толико проблем био у акценту, поента је душа коју носи југ Србије. Или осећате тај дух или не. Колеге на снимању су ме често питале како се изговара нека реч на нашем дијалекту, јер тај акценат познајем јако добро. Помагао сам свима. Било ми је задовољство да радим на том филму и веома лако, присећа се Васић. 

 Васића нису заобишле ни серије ''Грех њене  мајке'' и ''Мирис кише на Балкану''.

-Улога Данијела у серији ''Мирис кише на Балкану''ми је била једна од најтежих улога коју сам радио на телевизији. Улога која је била на граници да може да се претера или да буде лоше. Лик је био на ивици нормалног или лудог. На крају он полуди јер му је цела фамилија завршавала у лудници. Баш тешка улога али сам успео да је изнесем на прави начин. уз много труда и рада, каже Васић.

Милан Васић је глумио и у комичним серијама. Рад са Ланетом Гутовићем у серији ''Бела лађа'' је врло драгоцен. Драго ми је што сам га упознао. Научио сам доста од њега. Доста сам радио и са пријатељима Андријом Милошевићем и Миланом Калинићем. Упечатљива је телевизијска и позоришна форма ''Певај брате ''. Не постоји град у коме два пута нисмо играли тај комад. Отворио нам је врата ван земље и остварили смо доста контаката и та представа је доста тога променила у мојој каријери, говори Васић.

Још једна велика љубав Милана Васића, поред глуме је музика и песма.  "Ја сам момче са Косова" је нумера коју је маестрално  извео са чувеним трубачем Дејаном Петровићем и његовим бендом. Песма је наишла на позитивне реакције широм света.

-Ја музику волим , не постоји лоших коменатара на песму. Захваљујући корони смо успели да урадимо овако добру ствар, јер смо имали мање обавеза. Урадио сам и спот, све сам осмислио , нашао локације на Косову и све је снимано баш  тамо. Ја ову песму никада нисам отпевао на ниједној свадби и  свечаностима. Поента је  што желим да оставим добре ствари иза себе. Снимаћу и даље. Циљ ми је да направим своју песму која ће бити у етно фазону и снимаћу спот опет на Косову, јер су моји корени тамо, каже Милан.

-Свестан сам своје популарности, видим како народ реагује на мене, прија ми то, видим да сам драг људима. Губи се приватан живот, али то је мој посао, али поента је да се остане на земљи а то полази из куће. Захвалан сам својој породици што ми нису дозволили да полетим већ ме научили да останем приземан и свој.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Милица Стошић је мајстор фруле. Једина жена која је добила мајсторско писмо за свирање овог инструмента. Када она засвира и душа и срце затрепере.

Док вешто прелази прстима преко фруле човек не може а да не закључи да је музика, као и фрула њен живот.  Да није тако не би око 4 деценије била везана за овај инструмент. А није баш све ишло глатко од почетка.

Почела је са 6 година у свом родном Новом селу код Сурдулице. Први пут је засвирала на сеоској слави Петровдан, 12. јула 1973. године. И ако су сви који су је чули били пријатно изненађени, њена мајка није. Није желела да јој ћерка буде фрулашица, нити да се бави музиком. Није то за девојке, мајка је била изричита. Али како судбина сама уређује путеве, тако је и Миличин уредила.

Некада девојчурак, а касније девојка и зрела жена захваљујући раскошном таленту, упорности и љубави постала је виртуоз на фрули, позната и ван граница наше земље. 2003. Године додељено јој је мајсторско звање. Њено име уписано је златним словима као име особе која је мотивисала, охрабрила и прокрчила пут и другим девојчицама које су изабрале фрулу за свој инструмент.

„Да разбијемо ту табу тему, да не постоје мушки и женски занати и мушки и женски инструменти. Фрула је најлакша за жену. Кад видим да мушкарац свира фрулу, а има снагу да предува сваки кларинет или саксофон, кажем да је залутао, али да га не увредим, подржим то интересовање“, каже Милица.

Познато је да су и гени чудо. Имала је Милица од кога да учи. Цела њена породица је музичка.

„ Цела моја породица Ђошић су инструменталисти, односно надарени за музику почев од прадеде, деде, оца, брата од стрица који ме је учио кришом , јер мама није хтела ни да чује. Чак је замерила брату од стрица што ми је куповао фруле. У то време то су биле пластичне фрулице. Ја чак нисам ни кренула са фрулом него са једном шупљом цеви која се на југу зове „шупељка“ . У својој колекцији чувам и њу и двојанку стару више од 100 година са Косова и Метохије. Имам у својој колекцији много фрула које сам добила на поклон од људи који су старији од мене, а који су то сакупљали дуги низ година. Желели су да то остане у правим рукама и ја им се на томе захваљујем. Колекција је прилично велика, али ни једну не би продала, нити продајем. Нашло се неколико људи којима сам од срца поклонила неке своје фруле и они су били веома почаствовани“, прича Милица. 

Упркос очигледном таленту, није имала подршку своје мајке. Брата и сестру није занимала породична традиција, определили су се за друге послове, али у Милици је све треперило од музике.

„Мама је бранила само из тог разлога, ко ће мене да ожени ако наставим да свирам фрулу, јер у то време су били популарни трубачи и Роми су се углавном бавили музиком. Међутим ја сам још као мала била врло тврдоглава и знала да себи зацртам циљ и да га остварим. Када се родите под срећном звездом и имате свој циљ, дођете до успеха. Када немате онда тражите оправдање за сваки неуспех и кривите чак и друге”.

Милица је у року завршила и Педагошки факултет. Још један од талената, способност да преноси стечена знања, применила је обучавајући друге да свирају на фрули. У Омладинском културном центру, где је била ангажована, заједно са колегом, организовали су часове кавала и фруле за полазнике. Било је много заинтересованих, међутим каже да надлежни тада нису препознали квалитет онога што су радили.

Ипак њена каријера је ишла само узлазном путањом. Поред наступа на бројним манифестацијама, Милица је почела са учешћем на такмичењу у Прислоници код Чачка. Манифестација која је најзначајнија у земљи када су у питању фрулаши донела јој је много тога лепог, од најпопуларније фрулашице, једине жене међу фрулашима, до мајсторског писма. Награде су јој биле подстрек да иде даље и даље. Међутим није било лако бити сама међу мушкарцима.

“Имала сам проблема што се тиче колега фрулаша, конкурентно су се они бранили, јер су знали како ја свирам, колика је моја љубав и колики су ми видици били и циљ да не може нико да ми стане на пут док не постанем мајстор фруле. После 30 година рада, ја сам проглашена 2003. године за мајстора фруле. До данашњег дана јако сам поносна на себе, на свој успех и на те фруле”, јасно и поносно каже Милица.

Љубав према фрули пренела је и на своје две ћерке.

„ Старија ћерка свира фрулу и кавал, завршила је етномузикологију на Академији музичке уметности и магистрирала. Млађа такође зна да свира фрулу, завршила је нижу и основну Музичку школу, одсек клавир. Има апсолутни слух, али је препознала нешто што деца много боље виде од нас у данашње време а то је да је мама као мајстор фруле остала на звању, али не и препознавању. Одлучила се за упис Фармацеутског факултета.

„Фруле ће доћи у њихов живот када дође време за то, а ја се нећу никад одрећи тог инструмента. Имам добру збирку фрула, имам рад, безброј емисија, између осталог и ову, тако да сам поносна и моћи ћу својим унуцима да се похвалим нечим што је другачије и чиме се разликујем од других бака“.

 Милица може да буде поносна и на трајне снимке које је снимала и који се чувају широм Југославије.

„ Од 84. године имам трајне снимке у Радио Сарајеву, Телевизији Нови Сад, Београд, Пинк, Радио Београд, РТС 1, 2. Са Бранимиром Стошићем Кацетом смо имали концерт у Етнографском музеју, изузетно посећен и успешан. Све је то забалежено и драго ми је због тога“.

Успех ове жене мотивисао је и охрабрио и друге девојчице да науче да свирају фрулу. Шумадија предњачи у томе.

Фрула је одредила Миличин живот. Није могло другачије, јер је одрастала уз овај и сличне инструменте. Добро је упамтила савет познате сарајевске певачице Алме Екмечић да је трновит пут до успеха. И јесте био, али уз рад, љубав, подршку, успела је да постигне оно што је себи задала као циљ. Име Милице Стишић и данас се са поштовањем помиње у музичким круговима. Она је незаобилазни гост не само на фестивалима фрулаша, већ и на другим етно и музичким сусретима.

Тренутно је у неком другом послу, али од музике не одустаје. А и зашто би, када је једна и јединствена. 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Марко Стаменковић је млади уметник из нашег града  који је познат по врло специфичном таленту. Он је карикатуриста. Свој таленат је открио врло рано, још као дете.  Данас након 15 година бављења карикатуром признат је у уметничким круговима не само у граду и у Србији већ и ван граница наше земље.

-Са пет година сам почео да режем портрете људи, правио сам фигурице а након тога је уследило цртање, па сликање. Интересовање према карикатури сам открио у својој 15.години . Био сам јако лош на почетку, али нисам одустајао. Српски инат се пробудио у мени. Радио сам даноноћно , цртао, цртао и био све бољи. Посветио сам се томе, напредовао  и резултати нису изостали, што потврђују бројне награде које сам добио али и критике стручних људи који су пратили мој рад, каже овај млади уметник.

-Учесвовао сам на бројним конкурсима и такмичењима. Најзначајнија награда за карикатуру је она  коју сам добио у Барселони а пре пет година нашао сам се међу 14 најбољих карикатуриста у Европи. Сматрам то својим великим успехом и поносан сам због тога.

-Захваљујући савременој технологији, данас постоје нове могућности за рад. Карикатуре се могу цртати најсавременијом дигитал арт тенологијом и ја то примењујем у раду. Могућности су много веће и нема граница. Када сам почео да радим на тај начин, одмах сам се снашао и врло сам задовољан, објашњава Марко.

-До сада сам имао пет самосталних изложби у Врању и  у Београду  и преко 200 групних изложби. Тренутно сам направио паузу због посла којим се бавим, јер немам толико времена да се посветим карикатурама, али то не значи да одустајем од тога, далеко од тога. Од уметности се не живи, за уметност се живи, наглашава овај успешни карикатуриста и додаје да не води евиденцију колико карикатура је до сада урадио , то уредно раде његова супруга и мајка.

-Стрипови су такође моја велика љубав. Пре десет година објавио сам један стрип, учествовао на пар групних. Припремам нешто, имам готов сценарио, реч је о ратној причи, али о том потом. Тренутно се бавим графичким дизајном и задовољан сам, каже Марко.

-Остварен сам у највећој животној улози, имам дивну супругу и двадесетомесечног сина. Он већ показује знаке , воли да црта и мислим да ће се за њега чути и верујем да ће наследити мој таленат. Радује ме то, са усхићењем говори овај млади човек.

-Младима који су талентовани поручујем да раде, да не одустају и да остварују своје снове, закључује Марко Стаменковић Марс.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Ђорђевић: Ускоро почиње реконструкција канализационе мреже на територији Града - Радио Телевизија Врање… https://t.co/nWEd934sp9
Отварање Бориних позоришних дана одложено за сутра - Радио Телевизија Врање https://t.co/ZlnTz6LDPw via… https://t.co/iBArUN1rOM
Ускоро измене закона о такозваним јефтиним становима - Радио Телевизија Врање https://t.co/eifOhUA5Ao via… https://t.co/iDtZfsymuS
Follow RTV Vranje on Twitter