Празничним бденијем, Свечаном академијом и отварањем изложбе ''Свети Викентије Митрополит скопски'' почело је празновање новоканонизованих светитеља, Светих мученика сурдуличких. 

Празнично бденије служено је у цркви Светог великомученика Георгија, а пратећи програм приређен у Културном центру Сурдулице.

Свечаној академији присуствовали су епископи врањски Пахомије и брегалнички Марко, председница општине Сурдулица, др Александра Поповић и бројне друге званице и гости. 

Свечаност је отворила председница општине, која је истакла да Сурдулица има традицију, своје јунаке, страдања и победе: ''То су људи са срцем, храбри, спремни да жртвују оно најважније за слободу свога народа, а то је свој живот. Сурдулица је корачала раме уз раме са историјом. Сви заједно пред будућим генерацијама имамо само један јединствени задатак, а то је да чувамо историју, памтимо жртве, градимо будућност,'' нагласила је председница. 

Беседио је проф. др Милош Ковић са Филозофског факултета у Београду, који је подсетио на велика страдања цивила у Првом светском рату на овим просторима: ''Историја геноцида, не само над Србима, већ и над другим народима, почела је у Првом светском рату. Оно што је урадила Аустроугарска у Подрињу и Срему мање више нам је јасно, али како објаснити оно што се овде догађало од 1915. - 1918. како објаснити злочине једног православног народа над другим православним народом? Највише жртава било је међу свештеницима, и минимизирање није решење, истина ће нас ослободити. Циљ је спречити да се овако нешто понови,'' нагласио је професор. 

Свечаност су употпунили хор музичке школе ''Стеван Мокрањац'' из Врања и ученици веронауке основних и средњих школа Сурдулице. 

У наставку је отворена изложба ''Свети Викентије, митрополит скопски.'' Реч је о једном од страдалих духовника од стране бугарског окупатора. Изложбу је приредио Историјски архив ''31. јануар'' из Врања, а о њој су говорили директор Архива и аутори, док је о великом страдалнику и светитељу говорио епископ брегалнички Марко. Поставку је свечано отворила председница Општине. 

Програм обележавања Светих сурдуличких мученика наставља се сутра Светом литургијом у храму Светог великомученика Георгија у 9:00 сати, након чега ће уследити литије до Дубоке долине, стратишта у Првом светском рату, где ће бити постављено спомен обележје. 

У суботу 28.маја епархија врањска обележава празник Светих мученика сурдуличких. У храму Светог великомученика Георгија у Сурдулици у 17 сати биће одржано празнично бденије, у 19 сати у Сурдуличком културном центру биће приређена Свечана академија, а у 20 сати је отварање изложбе "Свети Викентије Митрополит скопски".

У недељу 29.маја од 9 сати је света архијерејска литургија у сурдуличкој цркви, а у 10.30 почиње литија до места "Дубока Долина", стратишта из Првог светског рата где ће бити постављено спомен обележје.

 

Свети мученици сурдулички

 

У току Првог Светског рата, бугарски окупатори, учинили су велике злочине на простору Сурдулице и околине. Убијено је између 4 – 6 хиљада Срба чије су кости расуте на више стратишта у Сурдулици и околини.

Њима у спомен, 1924. гоодине подигнута је спомен-костурница у којој су похрањене кости сурдуличких мученика. Освећење спомен-костурнице извршио је Патријарх српски Димитрије, а чину освећења присуствовао је краљ Александар Карађорђевић са Владом Краљевине Југославије.

Бугарски фашистички окупатори су поново, 1943. године учинили нове злочине, како на живима, тако и на мртвим мученицима срушивши спомен-костурницу и расејавши кости сурдуличкох мученика по околини Сурдулице.

И то је потрајало све до 2004. године када је отпочела, а 2008. године завршена обнова спомен-костурнице. По Божијем промислу, на старом сурдуличком гробљу, код цркве св.Пантелејмона у Доњем Романовцу, пронађен је део земних остатака сурдуличкох мученика и они су 2010. године премештени, да почивају, у спомен-костурници.

На предлог епископа Пахомија, Свети архијерејски Сабор СПЦ је маја 2017. године, на свом редовном заседању прогласио сурдуличке мученике за нове светитеље и уписао их у календар светих.

Њихов дан се обележава 16. маја (по старом)/29.маја (по новом календару).

Ксенија Мицић из Сурдулице одувек је следила свој пут. Још као мала тачно је знала шта хоће, а шта неће. Хтела је да буде одличан ђак и да оде у Америку. У томе је успела. Боравак тамо и искуство које је стекла обележили су јој живот. Везе и пријатељства се и данас негују. Сада гради каријеру у Србији, али још увек не зна да ли ће овде и остати.

Ксенија има 24 године, рођена је у Сурдулици где је завршила и основну школу. Школовање је наставила у Владичином Хану, а након тога је уписала Рударско - геолошки факултет, који је завршила у року са просечном оценом 10.

Тренутно је на мастер студијама на геотехници на свом факултету и сарадник у настави на Грађевинском факултету. Живи и ради у Београду. 

Одабрала је факултет који по мало има везе и са маминим и татиним занимањем, али труди се да буде своја и трасира животни пут.

„Ја сам неко ко у животу зна шта неће на првом месту, тако да сам, када је требало да упишем факултет, знала шта нећу. Свашта сам хтела и могла, али је пао избор на геотехнику. Нисам се покајала, то је нешто у чему сам се пронашла“, објашњава Ксенија.

Да жели да оде у Америку одлучила је још у основној школи. Једном се пријавила за ученичку размену али била је премлада, али је други пут успела, у трећој години средње школе. Није се до тада одвајала од својих, али јој није сметало.

„ Нисам ја то преживела, ја сам то једва дочекала. Зато што сам то заиста желела. То је била нека прекретница у мом животу, оно што је мене обележило. То је била одскочна даска за све оно што је уследило и што се још увек дешава у мом животу“, каже Ксенија.

Програм размене ученика организује амерички Стејт департмент. На њих је оставила посебан утисак. Добила је награду за више од 100 сати волонтирања у Америци, а касније и за пројекат „Волонтери Сурдулице – уједините се“. Има бројна интересовања. Осим онога што је одабрала за свој позив, занима се и за екологију, људска права, по мало и политику, односно рад Скупштине. Посетила је и многе европске земље. 

Добитник је бројних награда и у Србији. Издваја стипендију Доситеј Обрадовић, која је тренутно актуелна.

На питање где је граница, каже.

„Граница за мене не постоји. Никад није ни постојала, а мислим да тек неће постојати. Ја волим да радим на себи, сматрам да је улагање у себе оно што је најисплативије и најважније. Волим да учим нове ствари, да се едукујем  и сматрам да је то у мојој струци неопходно“, истиче Ксенија.

 

Сузана Станковић Алексић је пејзажни архитекта, урбан дизајнер, слободна уметница, директорка Сурдуличког културног центра. Образовала се, усавршавала  и у свом раду доказала у у престижним европским и светским метрополама.  

Сузану би могли описати као идеју у покрету. Чега год да се прихвати, остави препознатљив печат. Талентована, креативна и пре свега оригинална, немогуће је не приметити је. Факултет је завршила у Беграду, а постакадемско образовање је стекла у Холандији. Стално ради на себи и усавршава се. Каже да уопште није планирала да се бави уметношћу, већ спортом. Али, живот је другачије уредио.

„Мислила сам да ћу радити нешто креативно, у покрету. Идеја је била да студирам ДИФ, али ми отац није дао. И онда смо пронашли пејзажну архитектуру што је било интересантно. Тражила сам да имам склоп природних и техничких наука. После су ме цртање и историја уметности, одвукли на колосек Академије уметности и Краљевску академију у Амстердаму и Утрехту, и ево сада овде“, каже Сузана Станковић Алексић.

Водила је амбиција у образовању. У међувремену је стекла статус слободног уметника, а на бази двојног држављанства и интернационални и радила пројекте по целом свету почевши од Малезије, Индонезије, преко Саудијске Арабије до Лондона, Амстердама, Даблина и других европских градова. То је допринело да се интердисциплинарно рашири, усаврши, гради. Што и данас траје. Тај период памти као веома тежак и изазован.

„Било је непријатно бити ван земље која ти се бомбардује, а опет радити и бити тамо. То је био отежавајући период што се тиче живота, али што се тиче едукације било је врх свега, нешто најбоље. То ми је отворило сва друга врата. Тада је, по први пут, Ротердам био културни град Европе . Ту сам била у јеном тиму, као главни  дизајнер, и могу слободно да кажем да је ту све кренуло. Одржавала сам везе и са Београдом, учествовала  на мајским изложбама. Тај момеменат, живот и рад у Холандији, донео ми је слободу кретања и мисли изражавања. Постоји и овде, али се другачије терет носи док се докаже. Тамо једноставно знаш, хоћеш нећеш, можеш не можеш и нико те не пита чији си и ко си, већ се цени само рад и дисциплина“ објашњава Сузана.

Након повратка у земљу наставила је да сарађује са уметницима из целог света, да одржава контакте и тако планира и на даље. Каже да другачије не би могла.  

Карактеришу је истрајност, воља, стално постављање нових циљева и стремљење ка њима. Сурдулички културни центар доживео је тоталну трансформацију од када је опет у свом родном месту. Од саме реконструкције, ентеријера и екстеријера, па до нових садржаја. СКЦ је организатор бројних културних и других догађаја, реализатор важних пројеката прекограничне сарадње са земљама у окружењу. Свој печат оставила је и у другим градовима. Сузана је добитник бројних престижних европских, светских признања и награда у нашој земљи. Не потенцира ни једну, али је поносна на њих. Радост јој причињава и изузетна сарадња са Епархијом врањском и свештенством из Сурдулице, као и рад на пољу духовности. Најсрећнијом је ипак чини чињеница да је мама једне Маше.

Актуелна председница општине Сурдулица Александра Поповић прва је жена на челу општине у Пчињском округу. Уз примарну професију лекара специјалисте неуролога прихватила се још једног тешког задатка, а то је да води општину и уђе у свет политике у коме владају мушкарци.

Медицина је била логичан избор. Наставак породичне традиције. Одрастала је уз оца који је био познати интерниста у сурдуличком крају. Није било дилеме чиме ће се бавити.

„Ја никада нисам имала недоумицу шта ћу бити. И у играма сам била доктор. Једини страх који сам имала, а то говори колики је ауторитет имао мој отац на нас, је то што сам ја мислила да се сви доктори на свету зову Славчa. Стално сам била забринута како ћу ја да се зовем тако. Беспрекорна очинска љубав, стил живота, били су мој узор. Мој отац је, на жалост, преминуо пре 8 година, али и данас постоје тренуци када себи кажем мој отац би био поносан на мене или шта би ми рекао“, каже Александра Поповић.

Сплетом околности ушла је у политику, најпре као одборник, то је трајало шест година, а онда је 2014. године изабрана за председницу општине, што траје и данас.

„Те 2014. године, волим то да истакнем као лични успех, када сам постала председница општине, ја сам била једина жена на челу општине у Пчињском округу. Ја не препознајем ту полну дефиницију и јасну границу када је у питању бављење било којим послом, не само политиком. Уверена сам да ће жене заузимати важна места у будућности у државним органима. Општина Сурдулица се по броју жена које се налазе на руководећим местима издаваја у Пчињском округу, а сасвим сигурно и као средина у Србији,'' додаје она.  

Није одустала од медицине, наставила је да ради у амбуланти и да буде у контакту са својим пацијентима, паралелно са функцијом председнице. На питање колико јој је политика донела, а колико одузела, каже да у овом тренутку не зна, јер ће се и у наредном периоду тиме бавити. О томе ће размишљати када се заврши политичка каријера.

„Бити жена није ни мало једноставно. Не постоји посао којим ћете се бавити у животу и због кога нећете имати све оне животне обавезе које има жена“, закључује Александра Поповић.

Страна 1 од 15

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Вукане, срећно! - Радио Телевизија Врање https://t.co/WhptdB7oX2 via @tripplesworld https://t.co/Tri7U0y9bO
Концерт за Вукана - Радио Телевизија Врање https://t.co/kARVTSnqNo via @tripplesworld https://t.co/eJcOX3TFrZ
Најбољи баскеташи у Србији. У Француску по још једну медаљу - Радио Телевизија Врање https://t.co/31vCO7ydkO via… https://t.co/fdab5D7Dgo
Follow RTV Vranje on Twitter