У Србији се Видовдан обележава као помен на страдање Срба и кнеза Лазара Хребељановића у бици против турске војске на Kосову пољу 1389. године.

 Посебан значај Видовдан је добио у време стварања нове српске државе, а као званичан државни празник уведен је 1889. на 500 година од Kосовског боја.

 Kао национални празник опстао је до краја Другог светског рата.

 После Kосовске битке тело кнеза Лазара је сахрањено у манастиру Раваници, а у сеоби Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем крајем 17. века пренето је у фрушкогорски манастир Врдник.

 У Раваницу су мошти враћене 1989. године, на 600. годишњицу косовске битке.

 Видовдан је државни празник који се обележава радно.

Православни хришћани данас славе Летње (духовске) задушнице, које су скоро увек у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Осим одласка на гробље обичај је и да се милостиња раздели просјацима.

Тај дан православни хришћани посвећују својим умрлим прецима и, према традицији, посећују гробове, прислужују свеће и служе помене.

Верници на тај дан упућују молитве Богу за милост према упокојенима и опрост грехова које су починили за живота.

Задушнице се увек обележавају у суботу и тим поводом се организују и богослужења посвећена упокојенима, јер је Исус Христос, дан уочи Васкрсења, које се увек слави у недељу, провео у гробу.

У Цркви се на задушнице помињу и речи Светог Јована Златоустог, једног од највећих богослова из четвртог века: "Помозите покојнима и помињите их".

Обичај је у народу да се о задушницама, као и о парастосима, износе многа јела.

Веровање је, да та изнесена јела треба да се разделе сиротињи и уопште свима који се ту затекну, за покој душе умрлога.

Обично се износи погача, жито, вино, као и друга јела.

Осим летњих, у календару Српске православне цркве постоје још зимске или Митровске, затим пролећне, које падају седмицу пре почетка Великог или Часног поста, и Михољске или јесење задушнице.

Последња седмица пред Велики ускршњи пост назива се Бела недеља, по белом мрсу који се једе, а последњи, данашњи дан, Беле покладе. 

Беле покладе добиле су назив по Белој недељи, а зову се још и Велике, Завршне, Сирне или Проштене покладе, односно Проћка, јер се на овај дан опраштају свађе и увреде.

Обичај је да деца са породицама обилазе родитеље, носећи им поклоне.

Циљ је добити опроштај и часно започети пост. Беле покладе су празник целог села, и тог дана се сви међусобно друже и чашћавају.

У многим местима крећу се обредне маскиране поворке, које свуда радо дочекују и дарују. Обичаји се разликују од краја до краја, понегде се ложи велика ватра од сламе, звана крлештица.

Негде се ватра прескаче, негде тера зле духове. 

 Весеље траје до поноћи, а онда почиње седмонедељни пост.

 

СПЦ и верници данас славе Сретење Господње, успомену на дан када је Богородица први пут увела у храм новорођеног Христа да га посвети Богу.

Сретење Господње представља први сусрет Бога и човека под сводовима јерусалимског храма и сретење новорођеног Месије кога је у наручје примио праведни старац, познат као свети Симеон Богоносац.

Слави се увек четрдесетог дана после Божића и у симболичком смислу је веома важан хришћански празник, јер указује на први сусрет Спаситеља са људима.

Сретење се слави од времена цара Јустинијана (544. година), а као слава веома је често у српском народу, који за овај празник везује своју традицију и обичаје.

Тако постоји веровање да се на Сретење срећу зима и лето. Ако на Сретење осване сунчан дан, а медведи уплашени од сопствене сенке врате се у зимски сан, верује се да ће зима потрајати још шест недеља.

Један од обичаја је и да се на Сретење Господње обавезно пале свеће, јер се верује да пламен свеће кућу штити од грома и других несрећа, али и да има чаробну моћ.

Најзанимљивије од сретењских веровања јесте да младе девојке треба да пазе данас кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења баш такав бити по изгледу и карактеру.

Сретење је сврстан у ред Господњих, али и Богородичних празника, јер се на тај дан истовремено велича чистота Богородице коју је, како каже предање, првосвештеник Захарија, отац Јована Крститеља, увео у јерусалимски храм на место одређено за девојке.У православним храмовима и црквама на Сретење Господње служе се литургије, а у молитви, која слови за једну од најлепших, изговарају се речи праведног Богоносца које изговара са Богомладенцем у наручју - "Отпусти сад раба твојега Господе, јер видеше очи моје спасење твоје..."

Према хришћанском учењу, брачна љубав је благословена од Бога, а брачни завет нераскидив, о чему својим делима најбоље сведоче Христови великомученици, међу којима је и Свети Трифун.

У "Охридском прологу" владике Николаја Велимировића пише како је великомученик Трифун погинуо 250. године у Никеји, од мача христоборног римског цара Дакија.

Владика Николај говори о скромности и исцелитељској моћи светитеља Трифуна, који је у детињству чувао гуске и једини могао помоћи лудој кћери цара Гордија.

Сахрањен је скромно, по његовој жељи, у селу Кампсади у Фригији, где је и рођен.

Светог Трифуна славе многобројни еснафи, виноградари, механџије, а на литургијама се помиње страдање светитеља Трифуна.

На овај дан виноградари излазе у виноград да орежу барем један чокот винове лозе и полију га вином. Верује се да ће грожђе тако добро родити.

Ако на светог Трифуна пада киша, верује се да ће успешно родити шљива и да ће бити добра година.

Једно од веровања у народу је, да са овим даном стиже пролеће, да се буди природа и најузвишеније осећање код људи, љубав.

У неким селима Шумадије слави се као заветан дан, јер се сматра да он штити села од града и поплаве.

Према веровању, Свети Трифун је чувар биља и штити га разних штеточина. Обично се њему моле да сачува њиве и винограде од скакаваца, гусеница и других инсеката.

Западне цркве данас обележавају Светог Валентина или Дан заљубљених. тину који је био епископ у италијанском граду Интерамни, где се прославио као исцелитељ брата римског трибуна Фронтана и Херимона, сина познатог философа Кратона, чиме је многе преобратио у хришћанску веру.

Валентин је са својим следбеницима посечен мачем 273. године, записано је у Прологу.

СПЦ Дан Светог Валентина обележава 30. јула, односно 13. августа, али не као заштитника заљубљених.

Страна 1 од 4

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Постављена цистерна са водом у центру града - Радио Телевизија Врање https://t.co/1BGnSBFBU4 via @tripplesworld https://t.co/2CQ46xEZQO
Епидемиолог: Обазривост на летовању неопходна - Радио Телевизија Врање https://t.co/NUxZ6QHRNE via @tripplesworld https://t.co/nkYC7K3XUy
У току израда пројекта за санацију Александровачког језера - Радио Телевизија Врање https://t.co/hInyqQdJQ5 via… https://t.co/3dNjxHxpw6
Follow RTV Vranje on Twitter