Љубомир Бандовић познати српски глумац успео је да својим улогама у позоришту и на филму, постане значајно име у глумачком свету Србије. Љуба је по мајци Врањанац, а по оцу Црногорац. Детињство и младост провео је у Врању где је заволео позориште, глуму. Магичан свет трансформације, доживљаја реалности, свести о себи и свету у коме живимо очарао га је још као малог. Сваки слободан тренутак проводио је у позоришту „Бора Станковић“, на уштрб слободног времена, некад и школе, дружења са вршњацима. Чим је то било могуће почео је да глуми. Имао је десетак улога и две награде за свој рад када је отишао на пријемни на Факултет драмских уметности у Београду. Харизматичан, вредан и по много чему посебан, са аутентичним гласом и изгледом, брзо се наметнуо професорима и редитељима. Каријера је корак по корак ишла узлазном путањом. Сада је немогуће замислити озбиљнију позоришну представу, филм, серију без његовог учешћа.

„Рођен сам  у Црној Гори а одрастао сам и учио школу у Врању. Са неких 11, 12 година дошао сам у врањско позориште, у подмладак позоришта. Памтим и стару зграду, не ону претходну која је изгорела и коју су реновирали, него ону пре ње. Чини ми се да и данас могу да призовем мирис тог позоришта, јер сам баш био мали и баш ми је то много значило. Школа је трпела због позоришта, бежао сам из школе због тога. Увек ми заигра срце кад знам да треба да дођем у Врање, да ли послом или приватно. Маса људи не зна кад долазим. Ја и кад дођем завучем се код својих да би се видео са њима, не излазим нигде углавном. Ретко се по граду крећем. Имам још другова из школе са којима волим да се чујем и да се видим. Врање је мој град између осталих“ каже Љуба Бандовић.

Каже да је Врањанац када је у Врању, а Црногорац, односно Србин из Црне Горе и Беранац када је у Андријевици, код очеве родбине. Пошто сада већ најдуже живи у Београду може да каже да је и Београђанин.

„Имао сам среће да је врањско позориште, које је друго по старини, после крагујевачког , имало изграђен ансамбл и традицију и да је умело да препозна квалитет и да га негује. Ја сам за неких 5 година колико сам провео овде као аматер пре Академије урадио 9 улога и освојио 2 награде за улоге у дечјим представама . То је умногоме одредило чиме ћу да се бавим . Имате ви веће градове у Србији где позоришни живот није толико богат. Врање на годишњем нивоу избаци по две премијере, барем колико ја памтим, а имате Ниш који је тек од скоро почео да производи своје представе и да има репертор. То што је врањско позориште било разрађено и публика навикнута, много је утицало на мене и моју одлуку да ћу се само овиме бавити у животу и ничим другим“.

На пријемни на ФДУ је закаснио. Припремио се баш добро, али је игром случаја уместо да први изађе на сцену пред комисију, као што је требало, закаснио, па је остао за крај. Једини је тог дана положио. Те године од 517 који су изашли на полагање, 16 је ушло у ужи избор, а десет је било примљено на Академију. За себе каже да је био „изрод“ у породици, јер се нико до тада није баво ни једном врстом уметности. Нису га у почетку ни озбиљно схватили, мислили су да је то његова дечачка фантазија, да ће само пробати, па након тога уписати неки нормалан факултет.

А он, он  је стремио ка својим сновима. И није се обазирао.

Глуму није уписао да би био познат или звезда већ га је суштински одувек занимала психологија, аутокорекција, оно што она нуди кроз спознавање себе, света који нас окружује, као и идеја о стварању сопствене реалности.

Родитељи су временом схватили да се он тиме озбиљно бави, и како каже кроз осмех: „Сада су поносни родитељи једног глумца“.

Сећа се с радошћу своје прве озбиљније улоге.

„Прва улога у Београду је била у Народном позоришту, ускакање у једну представу и упоредо прављење нове представе „Последња битка књегиње Милице“. Одмах после те премијере, Радомир Путник, тадашњи директор драме, понудио ми је стипендију Народног позоришта. Ја сам тада завршио прву годину факултета. Оберучке сам прихватио. До дипломирања, 98. године сам био њихов стипендиста. 2000. године сам отишао у војску и када сам се вратио, мој професор Влада Јефтовић је био управник у ЈДП и он је нас неколико с класе примио тамо. У Југословенском драмском сам провео 15 или 16 година, а онда сам од 2016. године слободан уметник, мада ја мислим да је тај израз плеоназам. Играм у свим позориштима. За представу у Атељеу 212 овде сам добио награду пре неколико година. Играм у Звездара театру, у Народном у Југословенском имам три наслова“.

Улогу Светозара Милетића у филму „Име народа“ редитеља Дарка Бајића истиче као једну од значајних у својој каријери.

„Оживети тај споменик, тог човека, веома је захтевно и тешко. Чињеница да о том човеку врло мало знамо. Поготово о његовој ћерки и о његовој борби за Србију и српски народ. Оно што је било најзахтевније је шминкање. Ја сам од оних глумаца који избегавају шминкере кад год могу, играм на природно, мало ме као поправе пред кадар, али ми се све наплатило на тој улози. 30 и више дана снимања, два и по сата сам био пре свих у столици како би се припремио за лик који играм. То је, за сада, најзахтевнија и најодговорнија улога коју сам добио. Зато је и истичем. Поред тога, не могу да не истакнем и Тадију из „Сестара“. То је то неко масно ђубре које сам дуго прижељкивао, јер играм све неке као добре, поштене људе из народа. Хтео сам неког негативца доброг да добијем и тај Тадија ми је доста одредио шта ће ми се дешавати даље у каријери.Ту су ваљда и послодавци и публика видели ту моју другу страну“.

Поменута улога није се допала његовој мајци, јер не воли када глуми негативце. Уз осмех каже да није хтела да разговара са њим две недеље.

И ако га млађа публика поистовећује са ликовима које глуми на филму и у серијама, Бандовић има озбиљну позоришну каријеру. Многи га поистовећују са легендарним Батом Стојковићем јер га је наследио у улогама Саве оџачара у “Клаустрофобичној комедији” и Илије Чворовића у “Балканском шпијуну”. Бандовић не само што је одговорио задатку већ је поменутим ликовима дао свој печат и обојио их својим шармом. Годинама за ове представе влада велико интересовање.

“Пријају такве ствари, нарочито на почетку, када добијете ту врсту поверења. Али ја не верујем да постоји и један глумац који почиње каријеру са идејом да хода већ утабаном стазом у нечијим ципелама. Колико год да мени импонује што ме пореде са Батом, а неки и са Пајом Вујисићем, колико год да ми је драго, ја сам свестан да и поред неких можда сличности, имам и нешто своје. Сећам се када је била премијера “Клаустрофобичне комедије” дошла је Батина супруга да гледа представу. Ја након тога у гардероби, пресвлачим се, сав знојав и црн, јер играм Саву оџачара, чујем нечији глас: “Не занима ме, нека је го, ја морам да га видим”. Она је дошла у гардеробу, узела оне моје две гараве руке, пољубила и рекла: “Сад да је жив , да га довоедем да те види”. Мени је то много значило”.

Раскошан таленат омогућио му је да сјајно глуми и добре ликове и мафијаше, и храбре полицајце с душом и бескурпулозне припаднике подземља.

“Не можете ништа да направите од материјала који немате. Ако вам се учини да га немате, онда тражите по себи и наћи ћете га. Тај спој севера Црне Горе и јга Србије у мени ми много помаже да разумем различита поднебља, атмосфере, карактере. Мора да се ради на себи. Морају људи да обогате себе садржајем тј. животом. Не може да се глуми и оде у позориште одмах са мамине супе. Мора да се прво нешто и доживи. Из комфора се није десило ништа. Узмите па читајте Достојевског, биће вам све јасно. То је савет за млађе колеге. То што мени леже и овај и онај миље, вероватно је зато што се нисам бранио од живота. Када сам дошао у Београд, првих годину дана сам живео код стрица, али не може се то до века. Онда сам изнајмио неки мали станчић, морао сам да радим у кафићу, па неке физичке послове. Императив живота је оно што је красило моју генерацију. Хтео не хтео мораш да живиш и кад огладниш мораш да живиш. Данашње генерације, они који желе да се баве уметношћу, су ускраћени тог хватања у коштац са животом, што је неопходно да би се било уметник”.

За свој рад награђиван је много пута. Добитник је награде “Зоран Радмиловић”, бројних међународних награда. Осим у Србији често ради и у окружењу, у Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Црној Гори. 

Осим глуме блиски су му и хумор, музика и кулинарство. Омиљен је у друштву због својих шала, способности да насмеје друге, направи атмосферу. Воли животиње, посебно псе. Жеља му је да има пса, али тренутно због начина живота не може да има. Воли да вози, тада најбоље размишља, да се дружи, а недостаје слободног времена.

Каже да је корона много тога пореметила, али и да нам је омогућила да схватимо да смо ексклузива. “Не може се ићи у позориште без “опеглане кошуље”, без фризуре, то је ипак храм, није обична зграда. Позориште селектује људе који могу да га конзумирају”.

Љуба Бандовић био је гост овогодишњих Бориних позоришних дана са представом „Пучина“ Београдског драмског позоришта. Од самог изласка на сцену, до краја представе и поклона могло се видети колико му је публика наклоњена. Аплауз на крају је то и потврдио.

Асоцијација на Врање су му труба, Горња чаршија и Бакија Бакић. Са шест година је легендарном Бакији плаћао, стављао новац у трубу, да му свира. Затим, школа у коју је ишао “Јован Јовановић Змај”, Колубарска улица, Доња касарна, нана Савка, деда Раде из 8.бригаде, пита његове мајке и нане и још много речи, израза, места у граду. 

Са радошћу долази у Врање и носи га у срцу, као и њега његови Врањанци.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Валентина Златковић је новинaр, уметник, креативац, особа која настоји да старе занате и традицију сачува од заборава. Рођена је у Сурдулици, а део живота провела је у Владичином Хану. Мајка је Маје и Стефана и поносна бака. Одувек је волела да пише, али и да својом речју укаже на добре и лоше ствари које муче обичног човека. Била је дописник Политике и новинарка Радио Хана. После приватизације, новинарство је оставила по страни. Одлучила је да се посвети стварима за које је имала мало времена због посла и породичних обавеза.Ту су до изражаја дошла сва њена интересовања.

„ У свет новинарства нисам ушла случајно. Ја сам још као средњошколка одлучила да будем новинар и ишла сам на тај смер. Касније сам уписала Правни факултет. Мада волим право, било ми је веома жао због пропуштене прилике, јер сам веровала да нећу бити примљена на журналистику због јаке конкуренције. Касније сам сазнала за неке људе који су уписали, а који су били много слабији од мене. Новинараство је моја љубав одувек. То је врло занимљив, динамичан, врло тежак, одговоран и прилично незахвалан посао. Често се деси да вас због објективности, због указивања на неке ствари које нису свима по вољи, људи мрзе, лепе разне етикете, прете. Ја сам свашта преживела. Поносна сам на сваки мој текст, а била сам дописник „Политике“ двадесет година, као и „Политике експрес“ и других мањих редакција и листова, као и новинар Радио Хана од оснивања. Поносна сам на тај део свог живота, јер никада нисам писала нешто да би некоме нанела штету, да би о некоме изнела неистине. Увек сам се држала чињеница и папира које имам. Писала сам само уз доказе, чак и уз претњу отказом. И добијала сам отказ, то ништа није страшно. Поносна сам на чињеницу да сам била једина жена из Пчињског округа, са југоистока Србије, која је била дописник Политике. Успела сам да се изборим са мушким „аждајама“, прича уз осмех Валентина Златковић.

Валентина је особа која је препознатљива по томе што увек говори оно што мисли, без увијања. Многи је због тога цене. Каже да су је неки и мрзели, али кад прођу године људи схвате да им ниси мислио ништа лоше већ да си говорио за њихово добро.

Паралелно са новинарством неговала је и љубав према уметности и исказивала је на различите начине. За животног сапутника одабрала је уметника.

„Препознала сам да имам талента када сам префарбала све саксије мајци у црвено, а биле су браон, шали се Тина. Била ми је жеља да цртам, али нисам се пронашла у томе. Волела сам и сликарство. Мог супруга сам упознала сасвим случајно. Нисам размишљала да будем са неким ко слика. Мислим да се сличне енергије привлаче, и ако смо ми по природи били другачији. Ништа није случајно, све Бог одређује“.

Супруг Раде Поповић, сликар, био је познат и ван Хана. На жалост преминуо је млад. Његов таленат наследила је ћерка.

„Раде је био одличан, његови цртежи су били фантастични. Људи који цене сликарство, били су фасцинирани. Упоређивали су га са Пикасом, могу то слободно рећи. Радио је надреализам, правац који није близак људима из ове средине, мада је било оних који су редовно куповали његове слике. Био је и значајан број колекционара из Београда са сталним поруџбинама. Многи нису питали за цену. Међутим Раде није био комерцијалиста. Он је сликао за своју душу и себе. Тешко је продавао слике. Ја га сад разумем после оволико година. Није био схваћен у својој средини, а није ни требало. Њега нису интересовале локалне безначајне теме. И он и ја смо особе које имају свој микро свет, то је можда нас привукло. И ја имам своје пријатеље. Не занима ме околина, баналне ствари, трачеви. Исти је и он био. Живети са сликарем зависи од карактера особе. Имаш велике сликаре који су потпуно нормални и оне мале који се умисле, без основа. Моја ћерка Маја је наследила таленат од оца. Завршила је Ликовну академију. И син Стефан је талентован, само што је он више за графику. Стицајем околности, због Радетове преране смрти, разних проблема на послу, отказа, тешких времена, нисам успела финансијски да издржим и да и њега пошаљем на графику. Али он је дечко који је зрео и уме да се снађе и све послове које је радио, нашао је сам. Поносна сам на своју децу”. 

Када је дошло до приватизације Радио Хана у коме је Валентина радила дуги низ година, одлучила је да се посвети себи и неким другим креативним стварима. Новинарство је оставила по страни. Са декупажом је почела пре губитка посла. Имала је самосталну изложбу у Врању, а учесник је више групних изложби. Ради намештај, накит, торбе од рециклираног материјала, хеклане ствари, цегере, јастучиће, украсне предмете. На малом ћеркином, ручном разбоју ткала је капице, торбице које су биле фантастичне. Све технике савладавала је уз помоћ интернета, комбинацијом постојећих и старих метода и начина израде. Опробала се и у прављењу деликатеса, посебно слатка и сокова. Попут своје куме и мајке постала је специјалиста за слатко од ружа, заборављени, традиционални деликатес који је некада красио витрине наших старијих, искусних домаћица.

“Ове године сам правила сирће од ружа. То је за мене велико откриће. Одлично је за скидање повишене телесне температуре. Ја волим те народне методе лечења, јер поред званичне медицине добро је да користимо и природне начине лечења, то није ништа штетно. Први пут сам за то чула од једне жене на Власини. Истраживала сам и дошла до рецепта. Ружа је одлична за срце, има добре, позитивне елементе за организам. Може се ујутру узимати са водом и медом, као што се и јабуково користи”.

Мајстор је и за припрему теста, посебно таране која је веома тражена.

“Важно је чувати традицију, старе рецепте, обичаје. Како ћемо знати ко смо, одакле потичемо. Шта ћемо пренети својој деци ако све заборавимо, ако тако лако прихватамо туђе, а своје одбацујемо”, поручује.

Тина је веома активна на друштвеним мрежама. Не либи се да изрази свој став о било чему. Важно јој је мишљење драгих људи, али не и околине. Није јој важно шта други кажу о њој већ да сама о себи мисли добро, с покрићем. Не зна шта је нешто ново што ће је окупирати у наредном периоду, јер стално истражује, али зна да ће бити креативно.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

 

Милица Стошић је мајстор фруле. Једина жена која је добила мајсторско писмо за свирање овог инструмента. Када она засвира и душа и срце затрепере.

Док вешто прелази прстима преко фруле човек не може а да не закључи да је музика, као и фрула њен живот.  Да није тако не би око 4 деценије била везана за овај инструмент. А није баш све ишло глатко од почетка.

Почела је са 6 година у свом родном Новом селу код Сурдулице. Први пут је засвирала на сеоској слави Петровдан, 12. јула 1973. године. И ако су сви који су је чули били пријатно изненађени, њена мајка није. Није желела да јој ћерка буде фрулашица, нити да се бави музиком. Није то за девојке, мајка је била изричита. Али како судбина сама уређује путеве, тако је и Миличин уредила.

Некада девојчурак, а касније девојка и зрела жена захваљујући раскошном таленту, упорности и љубави постала је виртуоз на фрули, позната и ван граница наше земље. 2003. Године додељено јој је мајсторско звање. Њено име уписано је златним словима као име особе која је мотивисала, охрабрила и прокрчила пут и другим девојчицама које су изабрале фрулу за свој инструмент.

„Да разбијемо ту табу тему, да не постоје мушки и женски занати и мушки и женски инструменти. Фрула је најлакша за жену. Кад видим да мушкарац свира фрулу, а има снагу да предува сваки кларинет или саксофон, кажем да је залутао, али да га не увредим, подржим то интересовање“, каже Милица.

Познато је да су и гени чудо. Имала је Милица од кога да учи. Цела њена породица је музичка.

„ Цела моја породица Ђошић су инструменталисти, односно надарени за музику почев од прадеде, деде, оца, брата од стрица који ме је учио кришом , јер мама није хтела ни да чује. Чак је замерила брату од стрица што ми је куповао фруле. У то време то су биле пластичне фрулице. Ја чак нисам ни кренула са фрулом него са једном шупљом цеви која се на југу зове „шупељка“ . У својој колекцији чувам и њу и двојанку стару више од 100 година са Косова и Метохије. Имам у својој колекцији много фрула које сам добила на поклон од људи који су старији од мене, а који су то сакупљали дуги низ година. Желели су да то остане у правим рукама и ја им се на томе захваљујем. Колекција је прилично велика, али ни једну не би продала, нити продајем. Нашло се неколико људи којима сам од срца поклонила неке своје фруле и они су били веома почаствовани“, прича Милица. 

Упркос очигледном таленту, није имала подршку своје мајке. Брата и сестру није занимала породична традиција, определили су се за друге послове, али у Милици је све треперило од музике.

„Мама је бранила само из тог разлога, ко ће мене да ожени ако наставим да свирам фрулу, јер у то време су били популарни трубачи и Роми су се углавном бавили музиком. Међутим ја сам још као мала била врло тврдоглава и знала да себи зацртам циљ и да га остварим. Када се родите под срећном звездом и имате свој циљ, дођете до успеха. Када немате онда тражите оправдање за сваки неуспех и кривите чак и друге”.

Милица је у року завршила и Педагошки факултет. Још један од талената, способност да преноси стечена знања, применила је обучавајући друге да свирају на фрули. У Омладинском културном центру, где је била ангажована, заједно са колегом, организовали су часове кавала и фруле за полазнике. Било је много заинтересованих, међутим каже да надлежни тада нису препознали квалитет онога што су радили.

Ипак њена каријера је ишла само узлазном путањом. Поред наступа на бројним манифестацијама, Милица је почела са учешћем на такмичењу у Прислоници код Чачка. Манифестација која је најзначајнија у земљи када су у питању фрулаши донела јој је много тога лепог, од најпопуларније фрулашице, једине жене међу фрулашима, до мајсторског писма. Награде су јој биле подстрек да иде даље и даље. Међутим није било лако бити сама међу мушкарцима.

“Имала сам проблема што се тиче колега фрулаша, конкурентно су се они бранили, јер су знали како ја свирам, колика је моја љубав и колики су ми видици били и циљ да не може нико да ми стане на пут док не постанем мајстор фруле. После 30 година рада, ја сам проглашена 2003. године за мајстора фруле. До данашњег дана јако сам поносна на себе, на свој успех и на те фруле”, јасно и поносно каже Милица.

Љубав према фрули пренела је и на своје две ћерке.

„ Старија ћерка свира фрулу и кавал, завршила је етномузикологију на Академији музичке уметности и магистрирала. Млађа такође зна да свира фрулу, завршила је нижу и основну Музичку школу, одсек клавир. Има апсолутни слух, али је препознала нешто што деца много боље виде од нас у данашње време а то је да је мама као мајстор фруле остала на звању, али не и препознавању. Одлучила се за упис Фармацеутског факултета.

„Фруле ће доћи у њихов живот када дође време за то, а ја се нећу никад одрећи тог инструмента. Имам добру збирку фрула, имам рад, безброј емисија, између осталог и ову, тако да сам поносна и моћи ћу својим унуцима да се похвалим нечим што је другачије и чиме се разликујем од других бака“.

 Милица може да буде поносна и на трајне снимке које је снимала и који се чувају широм Југославије.

„ Од 84. године имам трајне снимке у Радио Сарајеву, Телевизији Нови Сад, Београд, Пинк, Радио Београд, РТС 1, 2. Са Бранимиром Стошићем Кацетом смо имали концерт у Етнографском музеју, изузетно посећен и успешан. Све је то забалежено и драго ми је због тога“.

Успех ове жене мотивисао је и охрабрио и друге девојчице да науче да свирају фрулу. Шумадија предњачи у томе.

Фрула је одредила Миличин живот. Није могло другачије, јер је одрастала уз овај и сличне инструменте. Добро је упамтила савет познате сарајевске певачице Алме Екмечић да је трновит пут до успеха. И јесте био, али уз рад, љубав, подршку, успела је да постигне оно што је себи задала као циљ. Име Милице Стишић и данас се са поштовањем помиње у музичким круговима. Она је незаобилазни гост не само на фестивалима фрулаша, већ и на другим етно и музичким сусретима.

Тренутно је у неком другом послу, али од музике не одустаје. А и зашто би, када је једна и јединствена. 

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

Стеван Милошевић је млади књижевник, песник, вероучитељ, окренут подједнако љубави према писању и вери и традицији.

Воли да пише о обичним, свакодневним стварима, да се обраћа деци која га посебно инспиришу, али и старијима.

Када пише за децу, он се игра и ужива у томе, а то настоји да пренесе и на своје читаоце. За старије обрађује разне друге теме, од социјалних, духовних, економских, свих које се тичу свакодневног живота.

Каже да свако од нас има неки таленат. Љубав према писању дошла је спонтано. Сазревала је с годинама. У школи је похађао разне секције које се баве дечјим стваралаштвом, доста је читао, све је то допринело да почне и сам да записује своје мисли. Није планирао да ће се тиме бавити.

„Ја ништа не планирам у животу, мишљења сам да чим испланирате нешто у животу, то што живите испланирано је као да глумите, јер сте га већ испланирали. А ја не жлим да глумим живот, желим да га живим“,  искрен је Стеван.

Написао је три њиге, две за децу и једну за одрасле. Поему за децу „Легенда о лептировом срцу“, збирку песама „Аждаја напушта бајку“ и најновију, збирку песама за одрасле „Поетска микрофонија“.

Хумор је тежиште његовог стваралаштва за децу. Мишљења је да кроз хумор могу да се кажу и озбиљне ствари. Одбија да одрасте, јер само тако може да буде искрен пријатељ деци, за које и највише воли да ствара.

Инспирише га живот. Од глобалних ситница до чињеница и ствари које одређују живот. Воли да машта, јер је машта највећа реалност. Каже да и сам Бог има дивну машту, па је тако створио све, и нас људе. Тако и човек машта о многим стварима и покушава да их уради.

Својим читаоцима кроз машту говори о реалности.

Воли да пише за децу. Истиче да дечју поезију и књижевност разумеју сви, оне немају границу. По њему, предуслов да би имали доброг и озбиљног, посвећног, читаоца књижевности за одрасле, је да прво морамо да имамо озбиљног и посвећеног читаоца у књижевности за децу. Мисли да је књижевност за децу изузетно важна у формирању мишљења и личности детета, а касније и озбиљне индивидуе.

Песме које пише настају годинама, записује их када год има инспирацију, и чекају стрпљиво да буду одабране и издате и нађу се у некој књизи.

Упркос корони, Стеван ових дана промовише нову књигу под називом “Поетска микрофонија“. Први пут се обраћа одраслима. Издавач је “Прометеј” из Новог Сада. О књизи су писали Матија Бећковић, Благоје Баковић, Бошко Ломовић. Интересантно је да је до сарадње са овом изузетно значајном кућом дошло спонтано, одабрали су да издају његов рукопис, што му веома значи. Још више га чини поносним што је књижевни приказ о његовој књизи написао славни Матија Бећковић кога је упознао у Нишу и који је похвалио његов рад. Слично мишљење имали су и Благоје Баковић и Бошко Ломовић што га веома радује.

Више воли да пише поезију, она му је бурнија, са више емоција, боље држи пажњу.

Овај млади песник често учествује на разним књижевним и духовним конкурсима и може да буде поносан на награде које пристижу са разних страна, из земље и иностранства.

Значе му као афирмација и подстрек да ствара даље. Радује им се.

Изузетно му је драго што је на међународном сабору духовне поезије добио прву награду за песму “На бранику Васељене” која је посвећена манастиру Свети Прохор Пчињски.

На фестивалу стваралаштва за децу у Црвенки награђен је за дечије стваралаштво и то од стране публике, од деце. То га веома усрећило, кае као да је добио Нобелову награду.

“Ако се ваш рад препозна међу одређеним књижевним критичарима, а не препозна се међу публиком, међу онима којима је тај рад намењен, шта сте ви урадили. Постоје такве књиге. Ја не би желео да се то мени деси”, кађе Милошевић.

Стеван је духовит, забаван, широког знања и интересовања. Своје читаоце уме да забави хумором, речима, занимљивим приступом обичним стварима. И када пише за децу и ствара за одрасле посвећен је и настоји да његове књиге буду другачије, са личним печатом, али читљиве и садржајне. Судећи по наградама, интересовању издавача и бројем оних који га читају, то му полази за руком.

 

Медијски садржај финансиран средствима из буџета града Врања.

Изнети ставови не представљају нужно ставове органа који суфинансирају медијски садржај.

 

 

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter