Први мај, Међународни празник рада. Србија је славила уз роштиљ и ракију два дана,  најпре уранком а онда и роштиљањем уз музику. Мало другачије од Европе и света, где су се радници окупљали у великом броју како би подсетили на своја права. Међународни празник рада је традиционално код нас био преформулисан у : Где ћеш за 1.мај? Ове године у складу са актуелном ситуацијом, кружи друштвеним мрежама и пошалица:

• Где ћеш за 1.мај?
• На психијатрију!

Ове године смо сви на истом, не само у Врању, Србији већ у целом свету. Или можда ипак није тако? Полицијски час, корона вирус, изолације, стална неизвесност довели су до тога да већина оде ван града, чак и они који немају ту навику. Ипак има окупљања на данашњи дан. Тачније окупили су се још пре полицијског часа и отишли из града.  И опет ће се роштиљати за првомајске празнике. Снашли се људи. Кажу да је на планини, у селу, у природи боље него међу четири зида у граду. Слобода...

Ми који смо остали у граду, можемо само да гледамо на клиповима на друштвеним мрежама како се они, који су „побегли“ од градске „тишине“ и карантина, уз мешање различите музике и певача, лепо проводе и друже.

И нисам паметна ко је паметнији? Они или ми? Једино сам сигурна да нам је свима заједничко данас, и њима и нама који смо остали код својих кућа, мирис роштиља.

Срећан нам празник рада!