Јер не видех ових дана хорде разноразних организација, независних и зависних новинара, писаца, да се здушно како то они знају побуне против говора мржње, који јасно и отворено затражи главе и то не било чије, већ највеће.  А не тако давно од силних залагања, наступа и писанија за геј популацију, хапшење ратних злочинаца, мајке сребренице и ко зна чега још, нисмо могли главу да подигнемо. А напад стиже из нама братске мале земље са високог места, под паролом књижевне фикције. И то нас не заболе толико колико оно што наши сународници не видоше да се ради о људима. Као што је наш човек и онај што без пресуде болује у земљи лала, а наших ниоткуда. Рећи ће неко све је то ствар правосуђа. Ког јел оног реформисаног коме једанестоструки пијанац гази цвет србије на тротоару.

И губе се животи на жалост из много разлога, а један је несватљиво уверење возача да  луксузни аутомобили могу да полете, иако се на крају све сведе на обичну згужвану лимену кутију. И снег и зима и лед свуда око нас. И све мање мислимо на снежне чаролије, дечију цику и врску и снешка белића, а све више да не остане негде завејан човек. И онда нас држи вера у Светога Саву. Да славимо и прослављамо да певамо и радујемо се, јер ми имамо и историју и традицију и веру и културу и наду, а без тога си пола човек, па се онда бориш за глобализацију дa би добио  половину без које си се родио. Тако је представница једне од највећих земаља која се истиче у борби за глобализацију  посетила нашу кућу и како рече стекла одличан утисак, можда баш када је погледала фотографију срушеног репетитора на Пљачковици сад  већ далеке 1999. године.

Али нама ипак остаде оно што нам нико не може одузети. Да будемо иако у реду најмањих земаља, најача сила тамо где дух, срце и јединство побеђују у екипним спортовима. Јер ми умемо заједно да дишемо, да волимо, да плачемо, да се радујемо и погледима да се разумемо. Гледајмо се....