Оде брат Коста Конкордић у историју, а нама сан о крстарењу. Сличност са нама је само у томе што је за све крив један полупијани женскарош. Заиста невероватан доживљај, актери га никада неће заборавити. А од нас и даље траже да се осећамо безбедно и сигурно у земљи у којој и оне на врху гледају преко нишана, а добро знамо и како се одлуке референдума у нашој земљи спроводе. Обично нам дођу баш они које нисмо хтели. И на крају се чуде зашто у кафани наручујемо код цигана песму Срушише се лепи снови моји. И вратише нас у стварност, где нам опет по ко зна који пут све зависи од Немаца, временских неприлика и Косова.
И не чуди за земљу чији је начин живота корупција, јер да је нема што бисмо имали агенцију за борбу против ње. Можда нам се баш због тога и заслужни преци окрећу у гробу, као јадан Бора Станковић, чији се значај свео на датум доношења правилника о установљењу награде. За хладне школе и ђаке у шаловима и капутима на часу ко још мари, кад је топло у кафићима који су тик поред тзв. образовних институција. А и професори ће осим јубиларних награда имати још један добар разлог за штрајк. За то време са свих страна нам поручују да је све теже и сложеније, а нама се по ко зна који пут срушише снови. Можда нисте добро обавештени, јер после јануарских славља ретко идете у продавницу, али поскупели су бензин и цигарете, сада ће млеко пелене итд..итд.. Али пливаћемо ми и даље, само не за часни крст. Можемо ми и данима без струје невољни и болесни. Баш тада када је најтеже појави се српска солидарност и тамо где не могу машине 12-орица одабраних пробише се кроз наносе и направише пут, да пријатељ болесну жену одведе лекару. Али има и оних који немају проблема са снегом, па у тренуцима доколице и разоноде, док чекају да им европски пријатељи обезбеде добар суживот, вређају и псују колегенице.
После свих оних бројних жеља које смо од почетка јануара упућивали једни другима за срећу, здравље, љубав и благостање, остаде нам само још једна, да преживимо до краја најдужег месеца у години, па макар га и преспавали.
