A+ A A-
Старо ми дајте

Старо ми дајте (1)

 

"Димитријо, сине Митре,

моја жива рано,

 

пет година, чедо моје,

како болна легам.

 

Ти не питаш, мили сине:

''Од што, мајке, легаш''?

 

Ти не видиш, лудо моје,

да те жена вара.''

 

Ово су неки од стихова најпопуларније старе врањске песме уз које је на вечни починак послата и њихова ауторка, песмопојка, Стана Аврамовић Караминга 21. фебруара 1969. године. По аманету који је оставила, оркестар Бакије Бакића на сахрани је свирао ове стихове, које је сама баба Стана записала. Била је певач преносилац, али и певач стваралац. Ову песму спевала је 1919. године.

''Мама је тада била млада девојка, слушала је породичне трагедије од своје мајке и како она каже ''Ја просто чујем тај глас у себи, речи се саме нижу''. Она није умела другачије да објасни како је компоновала ту песму'', каже њена кћи, сада већ покојна, Радмила Стојковић. ''Као и највећи број старих градских врањских песама и ова песма је настала по истинитом догађају, који се десио у нашем граду између 1915-1918. године. И Димитрија из песму и Стана из песму су заиста живели овде у Врању. Стана Аврамовић Караминга је ову песму донела на свет у оваквом облику, она је један од највећих задужбинара старе врањске песме и мислим да је око 70 – 80 % песама она од заборава сачувала, истиче вокални солиста, Бранимир Стошић Каце.

 ''Песма је са становишта књижевности заиста вредно уметничко дело, будући да Стана Караминга није била образована у то време, али је створила изузетно дело од огромне уметничке вредности. Веома је интересантна структура песме и градација која се кроз читаву песму прожима. Већ у првој строфи се каже ''Димитријо, сине митре, мајкино јединче''. Знамо каква је тема песме, да је трагична породична прича у питању. Димитријева мајка није прихватала снају, али је већ у првој строфи исказана сва мајчинска љубав. Већ у следећој строфи каже се ''Димитријо, сине Митре, моја жива рано.'' Овде видимо да је мајка разочарана брачним животом свога сина и да се у тим стиховима крије нешто много теже и компликованије. У наредним стиховима наводи се разлог мајчине бриге, она каже да пет година лежи, да се њен син није питао шта је то њу погодило и то нам негде такође показује да је мајка у периоду о коме песма говори имала велику улогу у породичном животу, да се реч и мишљење мајке поштовало и уважавало и да та реч, чак и када није била у позитивном контексту добронамерна, ипак је била уважавана. Касније се каже ''Димитријо сине Митре, мајкина будало''. Ту је достигнут врхунац у градацијском смислу, јер она већ ту ставља до знања да је поступак и жеља њеног сина да буде у браку са супругом која му није подарила пород будаласт и да је разочарана тим чином, те изазива своје негодовање стиховима ''мајкина будало'', наводи вокална солисткиња и професорка књижевности, Ивана Тасић.

Стана Аврамовић Караминга од малена је показивала музички таленат. О томе сведочи и проф. др Момчило Златановић: ''Сећам се кад ми је говорила: Још у љуљку ме је, сине, потерало, несам могла никад без песму''.

Уз помоћ наше богате радијске архиве можемо да пренесемо и аутентично сведочанство Стане Караминге. О свом певању говори овако: ''Имашем једно криво вишњиче, па се качим у њега и станем да појем, а ови официри имашев пуковско гађање, кој грош, кој десет, кој двајес паре, ја саберем по 3, 4, 5 динара, тој су 5 динара паре биле, паре!''

Често је певајући као мала девојчица кући доносила целу дневницу коју је њена мајка зарађивала на пољу. Кад је 1967. године за време Борине недеље она ушла међу публику у тамним хаљинама и запевала својим топлим алтом ''Димитријо, сине Митре, тада је један угледни гост, Велибор Глигорић, узвикнуо ''Антика, ово је Антика.''

Дуго је позадина саме песме била непозната слушаоцу.  Пред саму смрт рекла је Стана пријатељима: ''Све несам рекла, све и неје за песму'' и тада испричала како је песма настала. ''Димитрије је био сестрић од маминог оца. Он се оженио том Стојанком, Џам Стојанком, била је бела и јако лепа. Дуго су живели у браку и нису имали деце, били су јако несрећни. Она се обратила ујаку Томи  и он је посаветовао да ''промени петла''. Она је пристала, јер је туга и жеља за дететом била већа од срама који је могла да преживи, а била је сигурна да то мој деда Тома неће да каже никоме и након неког времена је забременила. У кући Димитријевој била је велика срећа, она је била јако стара 39 година. Онда се десило да је она умрла на порођају, а дете је остало живо'' сведочанство је Карамингине ћерке, Радмиле Стојковић. Бранимир Стошић Каце каже да ''постоје две варијанте приче. Прва је да је нека биљарица рекла Стани: ''Стано, кршни малко, кршни'', што значи ''иди легни с неким другим'', а постоји и варијанта да јој је то рекао Димитријин ујак. Када је затруднела сви су је чували, мазили, пазили. На порођају је умрла, али нико није знао да је дете од другог човека, осим ујака. Он је обећао да ће чувати ту тајну, али када је Стана умрла није могао да носи тај терет, већ је после седам дана испричао Димитрију целу причу. Димитрија је ово много заболело али рекао је ''Ако, ако, берем ми га је моја Стана родила''. То доказује саму величину Димитрија као човека, једну широку душу и колику је љубав он гајио према Стани. Бол је ипак била превелика, и он се јавно на парастосу убио уз речи: ''Туј да ме копате поред моју Стану. Колика је туга била сведочи и то да је после само пар месеци Димитријина мајка умрла од туге и бола.

Велика је несрећа покрила дом Димитрија и Стане. Велики терет, који ни њихова огромна љубав није могла да победи, а можда би, да у то време није било срамота бити бездетан и не наставити потомство. Вокални солиста Бранимир наставља причу уз речи да је ''то време било такво, врло патријархално, у старој градској породици су пород, наслеђе и чување обичаја били све. Наравно, у то време положај жена био је јако тежак, сви су кривили жену, никоме на памет није могло да падне да можда нешто није у реду са Димитријем.'' Ивана Тасић наставља: ''Рекла бих да се улога жене данас у односу на периоду о коме ова песма говори умногоме побољшао у сваком смислу. Жена је са почетка 20. века, када се и радња ове песме одвија, била врло потцењена у односу на мушкарца, нарочито жена која би тек ступала у брак и улазила у потпуно нову породичну заједницу. И данас је то тешко, а камоли онда. Жена је, ружно је што ћу ово изговорити, чини ми се, била у положају слуге, тако је и третирана, тако су се чланови породице према њој опходили.''

Стана Аврамовић Караминга цео живот мењала је текст песме, те тако има пар верзија. Касније је певана и препевавана, речи мењане, мелодија допуњавана. Она је дуго крила да је аутор, јер је мислила да ако каже тако нешто, да песма више неће бити ''старовремска'', да је неће певати на радију. Касније је сазнала да може да се изјасни као ауторка песме, али да то мора и да докаже. Она је брзо прикупила и више потписа него што је било потребно, јер сви који су чули песму ''Димитријо, сине Митре'' чули су је од Стане. Годину дана пред смрт добила је ауторско право, успела је да добије једну рату, након чега је умрла.

Препознатљива мелодија пара уши и срце и данас, када год је чујемо, знали или не целу трагедију коју она носи. Сама мелодија првобитне песму у извођењу Стане Караминге врло је једноставна. ''Ово што данас слушамо, што су многи препевали и преправили, па и варијанта коју пева Василија Радојчић, морам да кажем да није приближна оној коју је баба Стана испевала'', сведочи Бане Каце, који баштини аутентични аудио запис Станиног појања. ''Она је волела те песме и плашила се  за њихову судбину, те се трудила да их преноси младима, сакупљала је песмопојце у кухињу, ту је било топло и она им је певала, они су записивала. Највише је волела Станишту Стошића, јер је он живео од песме, и он се мами одужио тиме што је те песме давао као што их је и чуо, чак у једној песми уместо ''Кеву храним с леблебију, он спомиње моју мајку, стиховима ''Стану раним с леблебију, '' говорила је Радмила Стојковић, преносећи сведочанства која је слушала од своје мајке, али и догађаје којима је и сама присуствовала.

Песму Димитријо, сине Митре данас од заборава чувају Врањанци Ивана Тасић, Бранимир Стошић Каце, Ненад Пешић, Чеда Марковић и Слободан Јовановић Цоби. Бранимир Стошић каже да када год пева ову песму то буде посебна прилика поготову зато што је и најмлађем сину дао име Димитрије.''Верујте ми да имам слику и Стане и Димитрија и свекрве, као да преда мном причају, као да видим њихову кућу, то је мој лични доживљај када год певам ту песму и онда се трудим да то неко унутрашње осећање пренесем људима који то слушају.'' Ивана Тасић такође је истакла у разговору са нама да увек има посебан доживљај када пева ову песму ''Морам и то да напоменем да сам јако поносна на чињеницу да сам урадила трајни снимак за архив Радио Београда, ову песму сам снимила и много сам срећна због тога, зато што је у сваком смислу посебна, пуна је различитих емоција које се смењују, од огромне туге која се осећа на крају, преко неке љутње и не кажем беса који се осећа због поступака свекрве и тако неког сажаљења и према Димитрију и према супрузи који су морали да доживе ту трагичну судбину. Осећања су помешана, а тако је и код слушалаца. Свако је на свој начин интерпретира и онај који је изводи и онај који је слуша.''

Често чујемо да је ова песма '''бесмртна балада'' чији звуци и данас чине да видимо и осетимо бол Стане, патњу Димитрија, вечну љубав и трагедију ово двоје младих. ''Бесмртна је зато што је то истинит догађај, бесмртни су јунаци, људи, верујем да ће заиста заувек остати песма и синоним за неку стару градску врањску песму. То је део живота а у ствари цео један живот.'' објашњава Бане Каце. ''Бесмртна је ,ја бих рекла, и због тога што се овакве судбине могу и данас видети, може се о њима читати и савремени писци пишу овакве догађаје из породичног живота. Рекла бих да се и дан данас такви догађаји пројектују, да се није много одмакло, наравно да има много мање оваквих случајева, али их има и даље.'', наставља Ивана Тасић.

Уз помоћ наших савременика, као и архива Радио Врања, могли смо да сазнамо мноштво корисних информација о настанку ове песме, која ће, засигурно, остати као вечни симбол Града Врања, као и о животу чувене песмопојке, Стане Аврамовић Караминге.

 

Емисију ''Старо ми дајте'' можете чути на таласима Радио Врања сваке среде у 07:30 у премијерном, и сваке суботе у 14:00 у репризном термину.

Пројекат је суфинансиран из буџета Републике Србије, Министарства културе и информисања. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Објављено у Старо ми дајте
Аутор
Опширније... 0

Newsletter

Пријављивањем на емаил листу редовно ћете добијати новости са нашег портала

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Save

Курсна листа

Save

Save

Save

Ко је на сајту

Ко је на мрежи: 162 гостију и нема пријављених чланова

Број посета

14499355
Данас
Јуче
Ове недеље
Прошле недеље
Овог месеца
Прошли месец
Укупно
2209
13692
27111
13694192
237212
349924
14499355

Visit the new site http://lbetting.co.uk/ for a ladbrokes review.

Copyright @ 2013 - РТВ ВРАЊЕ. Сва права задржана.