Сваке године између 600.000 и 800.000 жена, мушкараца и деце, жртве су трговине људима. Милијарде долара обрће се у тој “глобалној индустрији” људским бићима. Присилан рад, проституција, трговина људским органима, само су неки од облика израбљивања људи. Kриминалне организације бирају овакве “послове”,  јер они не захтевају улагање већег капитала, а човек се може искориштавати безброј пута. Жртве које долазе из сиромашног дела света, у потрази за бољим животом криминалцима чак плаћају накнаду да би их се илегално транспортовали на Запад. Организован криминал све чешће се пребацује са трговине дрогом на трговину људима, јер им то доноси већи профит уз мањи ризик. Вешти манипулатори кроз комбинацију обмана, лажи, неискрених емоција, претњи, па и насиљем, долазе до жртава. Стручњаци широм света указују на сиву бројку, предпоставка је да је број жртава трговине људима на овим просторима и до 10 пута већи.

И ДЕЦА СУ ЖРТВЕ

Време пандемије, корона хара, саобраћај се обуставља, она малолетна, Ромкиња. Рођени отац је присиљава на брак и само њему знаним путевима продаје у Немачку. Зарада се мери хиљадама евра. Новопечени супруг, препродаје младу Ромкињу, јер њему и није потребна супруга.  Једини број мобилног телефона који жртва зна је број њеног стрица. Успева да га позове и он са немачком полицијом креће у акцију спашавања малолетног детета. Захваљујући ангажовању српске полиције млада девојка се враћа у свој родни град, а поступци против трговаца у обе земље крећу. Овај случај забележио је Локални тим за борбу против трговине људима града Врања, јер се све и дешавало на нашем подручју, прошле године. Нажалост није једини случај. Према подацима тима, у последње две године, само у Врању је идентификовано 6 случајева и радне и сексуалане експлоатације, а жртве трговине људима биле су особе између 40 и 50 година, али и малолетна лица. Пример деце која раде, иако наш закон не дозвољава рад деци млађој од 15 година је такође карактеристика Пчињског округа, нарочито међу популацијом националних мањина. Трговина децом у Србији је у порасту, упркос бројним законодавним и практичним мерама предузетим током година. Пандемија коронавируосм додатно је повећала рањивост деце, услед растуће економске несигурности, незапослености и ограничења кретања. Деца у Србији су жртве трговине са различитим циљевима експлоатације: сексусална експлоатација (производња и дистрибуција материјала сексуалног злостављања деце), принудни брак, присилни рад, присилно просјачење и присилне криминалне активности. У 2020. години од 57 идентификованих жртава трговине људима, 24 су биле малолетне, при чему девојчице чине 49 посто тог броја. Седморо деце је било сексуално експлоатисано, троје су били жртве радне експлоатације, двоје жртве просјачења, а принудни брак је доживело шесторо деце. О раним браковима у ромској популацији, који су понекада и увод у трговину људима, говори и Оливера Куртић Идић, медицинска сестра из Врања.

- Ја сам се прво запослила, завршила школу, па сам се онда удала из љубави. Удала сам се у 20-ој години, а то за моју популацију није било нормално у то време, јер су се много раније удавале. Сада није такво време, мало је другачије, едукују се младе Ромкиње. Залажемо се да се девојке, првенствено што више школују, да завршвајау школу. Економско стабилним женама нико не може ништа. Поносна сам што сам жена, а пре свега што сам Ромкиња,  прича Оливера Куртић Идић, медицинска сестра из Врања. 

И ОДРАСЛИ МУШКАРЦИ СУ ЖРТВЕ

Одрасли мушкарци постају жртве трговаца људима, најчешће у потрази за послом. Јавност је била затечене информацијом да педестак преварених радника из Србије, није имало новаца да се врати из Русије и да су били заробљени тамо, јер су их послодавци изиграли и оставили без пара. Отишли су у Москву, преко фирме из Бечеја, а обећан им је посао у трајању од три месеца и сатница од 7 долара. Имали су смештај, али зараду нису добијали. Део радника који је имао новац вратио се у Србију, али је највећи део остао заробљен на аеродрому у Москви. Неки од њих нису знали ни где се налазе, где су конзулати, амбасада, без пара, са празним телефонима, гладни. У целу причу укључила се држава како би вратила људе у Србију.

Многе приче, нажалост, остају непознате или након много година понешто доспе у јавност. Грађани југа Србије, а посебно Пчињског округа, били су у шоку,  након сазнања о судбини браће Новице и Србе С.  из Козјег Дола код Трговишта који су пуне 23 године живели правим животом робова. Да није било енергичне и одлучне акције припадника пограничне полиције, Одсека за странце, сузбијања илегалних миграција и трговине људима, посебно полицајца Горана Крстића (на пријаву мештана из Козјег Дола), ова два младића би још били робови јер су робовласници (газде) дошли по њих у њихово родно село.

Несрећна судбина двојице браће отпочела је 1984. године, након смрти оца Крстена из Козјег Дола код Трговишта. Остали су тада без ичега, трогодишњи Срба, петогодишњи Новица и њихова мајка Олга. Да би преживела сиромаштво у које је запала, трочлана породица прелази да живи у заграничном македонском месту Герман-Крива Паланка, на имању извесног Милорада Н. Тада почиње њихов ход по мукама, продаја од једног до другог газде, малтретирање, злостављање Константно су излагани психичком насиљу, понижавању, мучењу, страху, претњама, уценама и кажњавању, живећи у изузетно тешким и нехигијенским условима, без права на комуникацију с другима, изоловани од породице, али и један од другог. Држани су у помоћним објектима, у веома суровим и нехуманим условима, због чега су проистекле последице у њиховом социјалном развоју, менталном и физичком здрављу.

Због оваквог начина живота Срба и Новица су се тајно договорили да побегну за Србију и покушају да се на тај начин избаве од неподношљивог начина живота. Након две недеље путовања и скривања, да их газде не пронађу, илегално прелазе македонско-српску границу и долазе у своје родно место Козји Дол код Трговишта. Новица и Срба сада живе нови живот у родном Козјем Долу код Трговишта.

Рад наших људи у иностранству је опет посебна прича. Жртве радне екплоатције су најчешће одрасли мушкарци различитих образовних профила и година. Новинар у току свог рада наилази на разне приче, па тако сазна да је група грађевинских радника из општине Босилеград и неколицина из Врања, одведена на рад у Словенију, где су схватили да су преварени, јер уговоре које су потписали  у Врању, никада нису и добили. Услови смештаја, рада и плаћања нису поштовани, па поједини од њих нису имали новац и нису могли да се врате. Мало се зна и о томе да су многи угоститељски радници, кувари и конобари били жртве трговаца људима радећи у Црној Гори. Такви случајеви остају познати малом броју људи или само породичном окружењу. Традиционална и затворена средина, низак степен образовања већег дела становништва у Пчињском округу,  паланачки менталитет као једна од непремостивих баријера, не дозвољавају жртвама да о томе јавно говоре

За округ је специфичан и рад на црно и сезонски рад, који отвара могућност за радну екплоатацију људи свих старосних структура од деце до пензионера. Окупљају се одрасли мушкарци,  око пијаца у свим местима Пчињског округа у раним јутарњим сатима, често по мрклом мраку, у потрази за послом. Седе на степеницама оближњих продавницама, због хладноће поставе картоне на којима седе и чекају, неког послодавца, врло често непознатог, да зараде какву такву дневницу.

О томе шта и код кога раде неће да причају.  Можда ће их покупити неки предузимач, дунђер, можда газда за бербу малина, није важно, сматрају да немају избора. Међу њима су незапослени, радници пропалих фабрика, који се нису снашли, примаоци социјалне помоћи, Роми. 

Радна екплоатација одраслих мушкараца постоји, нарочито у области грађевинарства, где се најчешће могу наћи сезонски радници, који раде на црно, иако закон предвиђа да послодавац пријављује и сезонске рандике. Тако су инспектори рада током прошле године, у надзору на градилиштима изградње станова за припаднике снага безбедности у осам градова широм Србије, затекли више радника "на црно", међу којима је било и страних држављана. Извештај надлежне инспекције гласио је да су „у 55 надзора обухваћена 202 радника, од којих су 20 на раду на црно, а међу њима је седам држављана Турске који су затечени у Врању“.

И ЖЕНЕ СУ ЖРТВЕ

У јавности  је најпознатија  трговина  у којој трговци људима своје жртве излажу сексуалној екплоатацији, где су угрожене жене и девојчице.  Општина  Бујановац је медијски препозната  као место где се у појединим кафанама и клубовима сексуалну експлоатишу жене. Оне раде за газду, који одлучује о свему. О томе су говориле учеснице једног ријалити програма на телевизији са националном фрекфенцијом. Одлазиле су у кафану у Бујановцу, која је како су рекле „позната као легло проституције“. Тамо седи 20 девојака, а газда им говори с ким ће у кревет, рекла је једна од учесница. Она је казала да је гледала како се тамо девојке проводе, а да је она радила као промотерка. "Бујановац је јако мали и јако сиромашан град, и нема тамо пуно становника. Тамо постоји много локала и кафана, тамо су већином Албанци и тамо су кафане са тим девојкама. Они девојкама шаљу пиће и онда прилазе, ја сам већином била сама и са стране. Људи који дођу дају бакшиш који ви са музиком делите", испричала је другим учесницима ријалитија. Kако је навела, она је у извесној кафани радила као промотерка, али "ниједној девојци не би пожелела да тако нешто ради".

Ова прича звучи језиво и доказ је да наш округ није имун на трговину људима и на то да су жртве ту око нас. Трагом те приче разговарали смо са грађанима Бујановца, који су желели да остану анонимни, из разумљивих разлога. Причали су, мада нерадо, о ономе, о чему, како кажу, знају сви. Места где се у последње време одвија такав начин екплоатисања младих жена и девојака, нису више кафане. Овај криминални посао преселио се у клубове за игре на срећу (СЛОТ клубови) који раде ноћу, у којима раде непознате девојке, као промотерке. Оне долазе из свих крајева Србије, а има их и са Косова и Метохије, Албаније и из Македоније. У неким ранијим годинам било је и девојака из Украјине и Русије, које су по говору препознавали житељи Бујановца на улицама и у продавницама. Како кажу, сада тих девојака нема. Кажу да је промотерски посао само покриће за проституцију у чак, према њиховим проценама 70-так клубова за игре на срећу, колико ради у Бујановцу. По том броју, ово мало место на југу Србије, почиње да подсећа на Лас Вегас. У клубовима клијенти бирају девојке, као некада у јавним кућама, чија је цена, по сату 30 евра. Све се одвија у сарадњи са њиховим газдом, оне саме ништа не одлучују. На подручју Бујановца, постоји неколико места са мини апартманима или како их зову бунгаловима, где девојке одлазе са клијентима, кажу добро обавештени грађани. Међу девојкама препознају и оне које су из нашег округа, Врања, Хана, Сурдулице, јер  се, кажу, сада путем друштвених мрежа, многи људи повезују и препознају. Истичу, да међу њима има и удатих жена, које су на улици даме, за које се никада не би помислило да се баве проституцијом. Но, оне то, предпостављају раде свесно, јер не раде у клубовима, али је сигурно да са неким који их упућује на клијента деле новац. Оне нису ни преварене ни класичне жртве, за разлику од девојака, које раде на тим местима. Жртве при том, врло често и несвесне да су жртве трпе сексуално и физичко злостављање, како од партнера тако и од муштерија. Једна саговорница из Бујановца, прича нам о томе да јој је у парфимерији где је радила, долазила непозната девојка, лепа и сређена да купују шминку. Девојка није била мештанка Бујановца, виђали су је како одлази у клуб на путу за село Велики Трновац. У парфимерији је трошила велике суме новца, али је продавачица на њеној руци уочила ране од гашења цигарета на кожи.  Услови у којима раде жртве су често испод људског достојанства, а последице по њихово здравље несагледиве. Већина њих идући трбухом за крухом постају жртве трговаца људи, баве се најстаријим занатом на свету, иако саме ни о чему не одлучују.Заврше у канџама трговаца из којих најчешће не виде излаз, јер их везују дужничким ропством, у смислу да дугују газди за смештај, храну, гардеробу итд.  

Полиција и тужилаштво у Врању се поводом тврдњи учесника у овом ријалити програму још нису огласили, а прича о кафанама у Бујановцу у ком девојке иду како би се проституисале у јавности се помиње годинама. Полиција је више пута у рацијама у локалима у Бујановцу и Прешеву откривала жене за које се сумња да су се бавиле проституцијом. Једном приликом, у августу 2014. године полиција је извела рацију у пет објеката у ова два града и открила 32 жене за које се сумња да су се бавиле проституцијом. Њихова цена, како је тада откривено, била је 20 евра. Жене које су тада биле пронађене биле су из Београда, Новог Сада, Ниша, Бујановца, Лознице, Аранђеловца, Смедерева, Панчева, Параћина, Трстеника, Бање Kовиљаче, Рашке и Зрењанина али и држављанке Албаније и Македоније. Јавна је тајна да у клубовима и баровима на територији Прешева и Бујановца годинама цвета проституција. Девојке од 20 до 30 година нуде сексуалне услуге за 20 до 50 евра.

- То су врло тешке и болне приче. Жртве су у старту врло затворене, оне имају страх да причају, али верујте ми да и онај ко седи насупрот њих осећа одређену дозу страха, јер знамо шта је трговина људима, ко стоји иза ње. Врло је тешко када чујете њихову причу, шта су преживеле и помислимо на то да и ми имамо децу. Врло им је тешко, јер преживљавају све и свашта, пре свега, ограничена су им била сва људска права, слобода кретања, слобода говора, комуникације, биле су у ропском положају. Након разговора са њима дуго је тешко и саговорнику. Жртве у почетку нису спремне на комункиацију, а да би могле да причају, потребно је да најпре стекне поверење у вас. Она жели да буде заштићена, пре свега тражи да то не износите у јавност. За стицање поверења потребно је време. Њихове трауме трају и до краја живота, преноси своја искуства Данијела Милосављевић, председница Локалног тима за борбу против трговине људима.

Радна екплоатација је присутна и у породичним окружењу, при чему најчешће партнер није означен као трговац људима, ради радне екплоатације. Многе жене у сеоским срединама зарађују радећи за надницу све и свашта, а тај новац најчешће потроше партнери у кафани. 

Затварамо очи када видимо Ромкињу са дететом у наручју на улици, чешће поред цркве за празнике  која проси, сва подерана и са најчешће успаваним дететом у рукама. У близини градске цркве или поред већих продавница видимо жену са дететом у рукама, које најчешће спава.Прљава је и она и дете, рашчупана, моли за новац. Људи се сажале и дају новац, без да знају коме и где ће тај новац завршити. Замисле се поједини, али ипак дају. Има и оних који се чуде зашто дете спава? Зашто беба не виче у сред бела дана? Чују се приче да децу успављују лековима, можда чак и алкохолом. Да ли је потребно још нешто рећи?

Јавно се прича о томе да је просјачење организовани бизнис, да се деца вештачки успављују, али се чини да се мало тога конкретно предузима. Чак је по нашем закону то само прекршај у оквиру јавног реда и мира, а казне како за оне који просјаче, тако и за организаторе симболичне, без кривичне одговорности. Оне су, такође под константним психичким, па и физичким терором. Уколико газди не доносе одређену количину новца, неће добити храну. То је прича коју смо сви некада негде чули. У оваквим случајевима жртве су најчешће нижег образовања, уплашене, спремне на компромисе, чак и несвесне да су жртве. Често за свој положај криве судбину и све друге, а не себе и свог трговца.

ИНТЕРНЕТ ЖРТВЕ

Из овога би могло да се помисли да високообразовани људи нису жртве трговаца људима, али трговци људима су се извештили и иду у корак са временом, па је последњих година врбовање жртава путем интернета постало најзаступљеније. Најчешће врбују своје жртве уцењујући их фотографијама и снимцима, да раде за њих. Трговци су у тим случајевима блиски пријатељи или партнери. Према истраживању НВО Атина, од 178 жена и девојака у периоду 2015-2020. године, 65 посто испитаница је било изложено дигиталним претњама. Анализа је урађена у време пандемије, када се комуникација преселила у дигитални простор. Чак 63 одсто испитаница претрпело је злоупоребу снимањем и даљим дистрибуирањем садржаја без сагласности. У највећем броју случаја радило се о садржају са елементима порнографије. 30 одсто жртава трговине људима било је врбовано преко интернета. Од овог процента 70 посто девојака и жена је врбовано у ту сврху.

Овде се већ отвара нова тема и нови модернији начини на који људи постају жртве трговаца људима. Велики бенефити које је донела интернет ера, нажалост не користе се само на добробит човечанства, већ и на штету. Огласи за посао као најпрепознатљивији модел врбовања који користе трговци људима, преселио се у интернет сверу, на много мрачнији начин. О томе ћемо писати у наставку.

 

 

 

 

 

Оцените овај чланак
(0 Гласова)
Последњи пут измењено петак, 08 октобар 2021 09:45

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

У изради план Генералне регулације зоне 3 - Доње Врање - Радио Телевизија Врање https://t.co/LFC4wbqWjz via… https://t.co/erBIQ5QyeX
Школарци дођите у Библиотеку, стигли су најпопуларнији наслови - Радио Телевизија Врање https://t.co/rAMGpTDivc via… https://t.co/XQVaSK6pKJ
Сусрети села открили младе таленте - Радио Телевизија Врање https://t.co/vmZrSEGSeD via @tripplesworld https://t.co/xcpEGaVx5f
Follow RTV Vranje on Twitter