Жеља многих да ове годину, упркос свему, живе нормално донела је повратак спорту, природи, физичкој активности. Људи су опет открили чари крајева у којима живе, почели да уживају у шетњи, дружењу са породицом. Окренули су се спорту, а посебно бициклизму. То је један од спортова чија такмичења нису забрањена ни током короне.
Велики број млађих и старијих особа скинуо је прашину са својих бицикала и почео да вози по мање прометним улицама, путевима и планинским стазама.
Група бивших спортиста из Врања, пре свега фудбалера, већ неколико година се бави бициклизмом, јер су препознали да је то начин да остану у форми, да су здрави и да се друже. Возе до бране Првонек, Врањске Бање, Власине, Владичиног Хана, Бујановца, околних села и излетишта.
Кренули смо са њима до Врањске Бање.
Горан Јовић, бивши фудбалер, тренер Клуба малог фудбала Врање каже да бицикл вози већ две године.
„Сакупили смо се, ми бивши саиграчи, пријатељи и почели да возимо бицикл скоро сваког дана када је то могуће. То радимо рекреативно, ми нисимо професионалци.
Није нам напорно и тешко. Тугујемо када пада киша или не можемо да возимо. Чујемо се безброј пута телефоном, договарамо, гледамо у небо“, искрен је Јовић. Каже да их је неколико пута киша наквасила до голе коже, али то је све саставни део спорта.
Дешавало се и да пукне гума, па да се скоро цео пут бицикл гура, али ни то није проблем.
„Прија нам да возимо. Некако нам је то најлакше за одржавање форме, каже Маријан Ђорђевић, такође бивши фудбалер и тренер. Ми спортисти навикли смо да морамо да избацимо тај вишак енергије. Упознали смо сва околна села. Неки су први пут посетили поједине крајеве“.
Возе увек у друштву, некада су двојица, некада петорица, шесторица, све зависи од обавеза. Солидаришу се, возе истим темпом, јер нису сви у истој форми. Али није поента да тркање и такмичење, већ дружење, слажу се сви.
„Када возимо, заборавимо на све проблеме. Та два, три сата не размишљамо о проблемима“, уз осмех додаје Ивица Арсић, такође фудбалер.
„Због обавеза немамо више времена да се бавимо фудбалом, али трудимо се да за вожњу бицикла увек нађемо пар сати, каже Слађан Стојановић још један бивши фудбалер.
Бранислав Пешић, некадашњи спортиста, истиче да вожња бицикла није само обична вожња. „Упознајете друге крајеве, које можда нисте били у прилици да видите, дружите се. Возимо по околини, наш рекорд је одлазак до Власине, деоница од око 100 километара. Поносни смо на тај рекорд. Када смо кренули непредовали смо полако, по неколико километара, али имали смо вољу и истрајали. Ове године од марта до септембра, извозили смо око 2 700 километара. Ја волим да се бавим статистиком“.
Када извозе планирану маршруту, имају краћи предах. Освеже се, резимирају вожњу, и направе план за наредни дан.
„Заиста се добро осећам када дођем с посла, узмем бицикл и извозим деоницу коју сам планирао. Вратим се кући, истуширам и као нов сам. Када је невреме и не могу да возим, останем у кући, лежим, гледам телевизор и ујутру ми се не устаје, уморнији сам него када сам легао“, објашњава Јовић.
„Ја сам велики противних модерних технологија, посебно телефона, каже Бранислав Пешић.
Бициклизам је начин да се ослободите дугог седења, стреса, негативне енергије. Да оставите телефон, барем на пар сати и да мисли усмерите само на себе и своје здравље.
„Боравак у природи чини нас здравијим, имамо више енергије. Камо среће да и деца боље упознају овај спорт и препусте се њему“, каже Ђорђевић. Бициклизам је здрав спорт, права благодет. У природи си, а тренираш. Тренинзи представљају озбиљну физичку активност, али су бенефити зачуђујући.
И Ивица се слаже да је дружење феноменално и додаје да бивши спортисти не би требало да одустану од здравих навика. „Бициклизам је права ствар за цео организам“.
Порука ових дивних људи, спортиста и ентузијаста за све, а посебно младе је, да батале телефоне, таблете и компјутере и да изађу напоље, да се окрену неком спорту, возе бицикл, баве се физичком активношћу. Својим примером желе да покажу да је све могуће у било ком животном добу, ако се озбиљно посветимо томе и истрајемо. То је пут до здравља, дужег и здравог живота.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Многи вожњу бицикла повезују са активностима од маја до септембра.
Међутим, озбиљни заљубљеници у овај спорт вози и зими. Да, то је тачно.
То не подразумева вожњу по леду или не очишћеном путу јер то може утицати на здравље или довести до повреда.
Али како се клима променила и све ређе имамо зиме које обилују снегом, вожња бицикла је итекако могућа и у децембру и јануару ако временске прилике то дозвољавају.
Озбиљни бициклисти кажу да температуре у минусу нису проблем.
Важна је адекватна опрема и на вама и када је у питању ваш бицикл.
Гуме морају бити адекватне и нове, никако исхабане, кочнице савршене.
Када кренете у вожњу морате се обући слојевито саветује др Горан Поповић, специјалиста спортске медицине.
Права мера је да треба да осећате лагану хладноћу када седнете на бицикл. Након неколико минута вожње тело се загрева и вожња постаје пријатнија.
Уколико вам је приликом изласка из куће већ толо и прилично сте обучени, док возите осећаћете се тромо и перјана јакна или нешто слично, само ће вам сметати и пореметити вожњу.
Постоји и опасност претераног знојења, па и прехладе, ако не одрегујете на време.
Зато је идеално носити пропустљиву гардеробу, уз помоћ које ће тело дисати. Идеална је одећа за скијање или слично, каже др Поповић.
Следеће на шта мора да се обрати пажња су рукавице.
Руке су најизложенији део тела и зими ће се посебно брзо охладити, јер се истовремено зноје и хладе. Важно је носити рукавице, и то не било какве.
Постоје бициклистичке рукавице које су прилагођене вожњи, најчешће за вожњу током лета и јесени, али могу послужити и за вожњу зими, ако није превише хладно.
Врло су употребљиве и скијашке, ловаче, па чак и домаће вунене рукавице. Важно је да кожа дише и да се превише не зноји.
Када већ помињемо плетива, добра ствар, уколико немате скијашку опрему, је и вунени џемпер, који има одличну пропустљивост.
Старији су знали све предности вунених ствари, џемпера, доњих делова пижама који су се носили испод панталона, попут хеланки и друго.
Приликом вожње зими хладе се и ноге.
Горњи део бутина је посебно изложен и зато је важно испод тренерки или било које друге опреме носити бициклистичке хеланке.
Оне ће зауставити продор хладног ваздуха и омогућити да се осећате пријатно у вожњи.
Важан детаљ су и ципеле.
Ту треба да се обрати пажња да не стежу стопало, да су од природних материјала, идеално би било од коже, да дозвољвају да се обују дебље чарапе, али не превише дебеле, како би нога дисала.
Подразумева се да глава треба да буде заштићена капом и наравно врат.
Они који уживају у вожњи у свим годишњим добима објашњавају да се муке око избора адекватне гардеробе могу решити набавком скијашког скафандера.
Али ипак је све индивидуално.
Оно што се никако не сме заборавити, ако сте активни током целе сезоне, и желите да и зими останете у форми, онда томе и треба да тежите.
Лети се можете доказивати, померати границе издржљивости и друго.
Зима није право време за то. У том периоду одржавајте кондицију, возите без претераног напора, лагано и уживајте.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Бициклизам у Врању промовишу два клуба, "Лед циркл" и бициклистичка секција у оквиру Планинарског клуба" Железничар".
Они немају посебне стазе у граду за вожњу, па су се у највећој мери определили за планински бициклизам.
"Лед циркл" има значајне успехе годинама у овом спорту. Сами се сналазе за опрему, одлазак на такмичења.
Отворени су за савете, подршку свим младим људима који би да уђу у свет бициклизма.
Горан Ђорђевић председник клуба, осим изузетног искуства и значајног угледа међу љубитељима овог спорта не само у граду већ и много шире, несебично преноси своје знање и млађима и старијима.
Бициклисти Планинарског клуба "Железничар" одабрали су да рекреативно посете многа места за која се можда не би одлучили ни планинари.
Бициклом су попели бројне врхове, били на Kајмакчалану, трагом бројних светиња у земљи, на Kосову и Метохији, Грчкој, Северној Македонији, Бугарској, Албанији и другим земљама у окружењу.
Они желе да покажу да овај спорт нема границе и да је уз жељу и циљ све могуће.
У граду постоји још неколико мањих група, у највећој мери бивших спортиста или љубитеља бициклизма који функционишу и организују вожње до разних дестинација у земљи и окружењу.
Осим рекреације њихов циљ је да мотивишу што већи број људи, посебно младих да се баве овим спортом.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Куповина и бављење бициклизмом захтева и познавање типова бицикла. У зависности од тога да ли желите професионално или рекреативно да возите бицикл бирате који ћете купити јер има разлике.
Разни типови бицикала испуњавају различите захтеве у погледу терена по коме се вози, брзине вожње, удобности.
Постоје планински, тркачки, рекреативни, бмх бицикли за скокове, крос бицикли, хибридни и крузери, односно бицикли за необавезну вожњу.
Планински бицикли су предвиђени за вожњу по природи, по неравним и брдско планинским теренима.
Ови бицикли морају да буду издржљиви, а то подразумева јаке рамове, гуме, амортизере и пре свега кочнице.
Гуме су широке за вожњу по планинском терену, а рамови од јаких цеви. Планински бицикли имају више брзина.
Ниже брзине су за лакши успон узбрдо, вожњу по блату и песку. Не ретко поседују и предњи и задњи амортизер који су у функцији удобније вожње по тежим теренима.
Тркачки бицикли су за вожњу на дуже стазе, за вежбу, тренинг.
Користе се за вожњу по равним путевима, стазама за бициклисте и равним теренима.
Ове бицикле имају они који уживају у вожњи, којима задовољство причињавају дуже дестинације, брза вожња, који тренирају и професионално се баве овим спортом.
За њих је карактеристично да имају тање гуме, то подразумева и лаганије рамове. Обично се возе у нагнутом положају тела, нису предвиђени за превоз терета.
БМX бицикли се користе за вратоломне вожње, скокове. Точкови и рам су прилагођени таквој вежби. Немају брзине, али поседују додатне ножице.
Хибридни бицикли су за вожњу по равном путу. По специфичностима су микс тркачког и планинског бајса, што значи да могу да се возе по планинским теренима, али и на тркама.
Идеални су за краће дистанце, рекреацију, вежбу. Имају већи број брзина, лагане али прилагођене рамове.
Рекреативни бицикли служе за рекреацију, као што им само име каже. Користе се за рекративну, свакодневну вожњу, необавезну по равном терену, стазама по граду и путевима.
Одликују их већи точкови и нешто тање гуме од планинских бицикала. Поседују и додатну опрему. Седишта су шира и мекша.
Крузери или бицикли за необавезну вожњу, слични су рекреативним и возе се по граду. Имају широке гуме, јачи рам, масивни су и тешки.
Избор бицикла вршимо на основу узраста, колико желимо да возимо и где. То је важна одлука, као и активно бављење бициклизмом.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Уколико размишљате да почнете активније да возите бицикл потребно је да знате да ће бенефити по ваше здравље бити многоструки.
Зато не смете много да размишљате.
Ваше тело ће профитирати, али само ако се придржавате основних правила вожње.
Када возите бицикл, сву своју тежину пребацујете на кости карлице.
Код ходања или трчања, тежина се пребацује на ноге због чега пате зглобови.
Вожња бициклом добра је за све људе који имају проблема с боловима у зглобовима или артритисом.
За оне који воле да вежбају вожња бициклом је одличан облик аеробне вежбе због педалирања које побољшава рад срца и мозга, а сјајно делује и на васкуларни систем.
Подстиче излучивање ендорфина, односно хормона среће који побољшава расположење, па упркос умору који се можда јави након дуге вожње, осећај задовољаства је незаменљив.
Бојан Стошић власник продавнице бицикла и бивши спортиста каже да у зависности од кондиције може да се вози 20 или 100 километара.
За почезтак су боље мање километраже, док мишићи не навикну на напор и док не постигнете кондицију.
Готово сви мишићи су у функцији приликом вожње бицикла. Најпогођеније су ноге, односно мишићи у листовима, квадрицепс или бутни мишић и мишићи задњице.
Због усправног положаја активни су и абдоминални мишићи који помажу у балансирању, али и мишићи у рукама и раменима.
Благодети вожње бицикла огледају се у бољој координацији и одржавању равнотеже.Затим, у издржљивости приликом дужег ходања, стајања.
Бициклизам је добра основа за све врсте физичке активности, односно тело је спремније за бављење било којим спортом. А комбинација бициклизма и других спортова је најбоља формула.
Постоје и многа медицинска истраживања на тему утицаја бициклизма на људско тело, тачније кости.
Стручњаци тврде да вожња, односно покретање педала, у којима тело мора да пружи отпор повећавају густину костију.
Смањена густина није занемарљив проблем јер може довести од остеопорозе.
Они који већ имају остеопорозу могу да пробају да возе трицикл, јер пружа већу стабилност.
Особе са скорашњим повредама не би требало да возе бицикл док се не опораве, јер пад може довести до погоршања стања и озбиљних проблема.
Саветује се да би сви који озбиљније и интензивније желе да се посвете овом спорту морају да се консултују са лекаром.
Посебно ако имају проблема са срцем или костима.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Правила вожње бицикла се морају поштовати, баш као што се поштују и сва остала.
Она су једноставна и јасна и уколико их се придржају бициклисти ће стићи тамо где су се упутили, а сама вожња ће бити пријатнија и опуштенија.
Свако одступање од тога може довести до нежељених, па и опасних последица.
Најпре треба знати да бициклиста, као и остали учесници у саобраћају мора да поштује закон и све прописе који су на снази.
Можда су правила у неким земљама, за нијансу другачија, али она основна су иста, а то је да се на путевима где не постоји посебна стаза, односно трака, сме кретати у ширини од највише једног метра од десне ивице коловоза.
Возач који пресеца бициклистичку стазу мора да пропусти бициклисту да прође. Непосредно испред раскрснице, возач аута сме да претиче уколико се креће путем са првенством пролаза.
Није дозвољено заустављање или паркирање возила на бициклистичкој стази.
На бициклистичким стазама за саобраћај у оба смера возила, возач бицикла мора да се креће десном страном у смеру кретања возила.
Ако се два или више возача бицикала крећу у групи, дужни су да се крећу један за другим.
Ноћу, бицикл мор да буде осветљен. Напред белим, а позади црвеним светлом.
Возач треба да носи рефлектујућу одећу, односно прслук и не сме да се креће бициклистичком стазом брзином већом од 35км/х.
Треба да носи заштитну кацигу.
Не сме да склању ноге са педала у вожњи, да помера руке са управљача, да се придржава за друго возило и употребљава слушалице на оба ува.
Када су у питању деца, закон каже да не смеју да управљају бициклом на јавним путевима, а старија од девет или више година смеју да возе бицикл у пешачкој зони, зони успореног саобраћаја, зони школе и некатегорисаном путу.
Деца млађа од 9 година могу да управљају бициклом, али само уз надзор старијег лица.
Дозвољено је и да пунолетна лица и старија, на бициклу превозе дете старије од 8 година, само ако је уграђено посебно седиште.
За оне који не поштују ове одредбе закона предвиђене су и казне.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Бициклисти веома често страдају у саобраћају. Више је разлога за то. Кључни проблем је што су најрањивија категорија у саобраћају, јер при релативно малим брзинама задобијају тешке повреде. То је зато што немају заштиту. Кацига (уколико је имају), штитници и слично, не могу да их заштите од удара аутомобила. Брзина возила, која учествују у саобраћајним незгодама са бициклистима, има важну улогу, јер су последице значајне. Возачи бицикла су тешко уочљиви за остале учеснике у саобраћају јер су у односу на величину аутомобила, теретних возила и друго, веома мали. То је посебно изражено у ноћним условима, условима слабе видљивости (по магли или киши), и уколико не поседују одговарајућа светла и одећу. Познато је да би сваки бицикл морао да има трепћуће светло позади и бело напред. Такође, возач бицикла требало би да носи светлу одећу, односно одећу са флуоресцентним, рефлектујућим детаљима.
Безбедност бициклиста такође зависи и од старосне доби. Млађи бициклисти су физички спремнији, имају брже рефлексе и могу много спретније да реагују уколико се нађу у проблему. Старији возачи имају смањену моћ запажања, покретљивост и често не могу да одреагују на време. Деца су категорија којој осим искуства и рутине недостају и брзина и рефлекси, а страх их паралишеа да било шта и учине.
На безбедност утиче и саобраћајно окружење. Већина бициклиста креће се по коловозу, јер је мало градова и општина у Србији који имају довољно бициклистичких и безбедних стаза. Возачи аутомобила не гледају баш позитивно на бициклисте у саобраћају. Пошто и сами не поштују саобраћајне прописе, возе пребрзо, не обраћају пажњу на светлосну сигнализацију, а посебно не, на возаче бицикла, долази до саобраћајних незгода.
Саобраћајне незгоде са учешћем бициклиста, чешће за последицу имају погинула лица, него што је то случај код незгода са учешћем само моторних возила са затвореном каросеријом. Бициклисти имају седам пута већи ризик да смртно страдају него путници у возилима.
То потврђују и званични подаци релевантних институција. У Србији у просеку, на годишњем нивоу, у саобраћајним незгодама погине око 60 бициклиста, а буде повређено око 1600.
Свако десето погинуло лице је бициклиста и свака дванаеста повређена особа је такође бициклиста.
Најчешће страдају од удара аутомобила, затим теретних возила (камиона), а значајан је проценат смртности и због сопствене непажње или незгоде и пада са бицикла. Старосна структура је променљива, али дугододишња статистика показује да су то углавном особе старости између 50 и 65 година. Такође, више страдају мушкарци, него жене.
Ако се све ово има у виду треба рећи да бициклисти морају да буду пажљивији у саобраћају и ураде све што је до њих како не би себе довели у опасност. Посебно опрезни морају да буду возачи аутомобила јер су они главни кривци за страдање бициклиста. Највећи апел упућен је надлежнима у градовима и општинама да омогуће својим становницима безбедна места и бициклистичке стазе где ће неометано возити бицикл. Људски животи су свакако важнији од издвајања и „трошка“ за овакву инфраструктуру. Као пример треба узети скандинавске и већи део других европских земаља у којима је овај спорт одавно један од најзаступљенијих, безбедан и у сталној експанзији. О здравственим и еколошким бенефитима да и не говоримо.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Сваки бициклиста или мотоциклиста мора да води рачуна о заштити.
То је важно зато што мала непажња у бициклизму, клизав коловоз, камење, нераван пут могу престављати ризик.
Добро је ако се ништа не догоди приликом пада и возач прође само са модрицама и огреботинама, али може доћи и до озбиљних повреда, па и кобног исхода. Нису ретки такви случајеви.
Зато ћете од сваког стручњака, продавца и оног ко бар мало познаје овај спорт добити савет да је заштитна опрема, пре свега кацига, а онда и други детаљи, изузетно важна.
Бојан Стошић власник радње „Велолукс бајк“ у Врању истиче да је кацига обавезна. Штитници за лактове и колена су пожељни, али не и обавезни.
Кацига је, посебно код деце, важна како не би дошло до повреде главе. Пошто они возе мање бицикле, ређе долази до неких других повреда.
„Ту се враћамо на још једну неопходност, када је у питању бициклизам. Важно је да се родитељи, када одллуче да купе детету бицикл, добро распитају и посаветују са стручним лицем, које ће их упутити какав бицикл да купе, коју величину. Дете, на лицу места, може да проба бицикл, да покуша да вози и да се утврди који му модел одговара“, објашњава Стошић.
Он напомиње да није добро да бицикла буде велика и неадекватна узрасту, јер је пад са веће бицикле тежи.
Ако дете падне са бицикле која је одговарајућа онда је лакши, а могућност повређивања сведена на минимум. У супротном све је другачије.
Падови су саставни део спорта. Стручњаци саветују да родитељи не треба да придају толику важност томе, јер дете док учи да вози, учи и како да најбезболније пада.
Осим обавезне кациге и евентуално штитиника, за вожњу бицикла у природи потребна је додатна опрема.
Ту се мисли на термо флашице које лети одржавају хладноћу, а када је свежије, не дозвољавају да се вода превише охлади.
За дужу вожњу, или вожњу ва града, обавезна је нека торбица или ранац у који се ставља резервна гума, сет за лепљење гуме, монтирачи, како би се скинула гума са точка, ако се избуши.
Одржавање бицикла није захтевно и не тражи пуно времена.
Стошић каже да после сваке вожње треба прегледати бицикл, избрисати га. Ако се вози по лошем времену или терену, неопходно је опрати га, подмазати ланац. Тај кратак сервис уме да уради свако.
Приликом куповине бицикла мора да се обрати пажња и на седиште. Веома је важно добро седиште на бициклу.
Уколико се не обрати пажња на то, приликом дуге вожње могу се појавити жуљеви.
Уместо рекреације и уживања вожња бајса може бити непријатна и мучна ако седиште није како треба и ако је положај тела погрешан.
Иста је ситуација и са ланцем.
Стошић наводи пример да многи људи долазе у радњу са констатацијом „раније су се правили много бољи бицикли, ово данас не може да приђе том квалитету“. То није тачно.
„Геометрија рамова је данас много боља него раније. Она доприноси томе да положај тела буде како треба и самим тим човек може много дужу релацију да извози и да не осећа неку бол, бол у кичми, леђима. Постоје мања и већа величина рама. Бира се у зависности од висине човека“.
Најбољи избор ћете учинити ако у радњи најпре пробате бицикл, или поведете своје дете да га проба.
Ту се на лицу места може утврдити да ли бицикл одговара, колико му је далеко волан, педале и др.
Битне су и кочнице. Њихов избор зависи од афинитета.
Уколико преферирате брдску вожњу, или планински бициклизам, онда су кочнице изузетно важна ставка, као и квалитет бицикла.
Он мора бити алуминијумски као би лакше изашли уз брдо, кочнице хидрауличне, како би се брже и безбедније зауставили, без болова у рукама.
Спуштање низ брдо је велико оптерећење. Подлактица, надлактица, зглобови, трпе велико оптерећење, зато су и потребне хидрауличне кочнице.
Закључак, осим адекватног бицикла, важно је обратити пажњу на заштитну опрему, кацигу, по потреби штитнике и пратећу опрему. Затим на седиште, ланац, кочнице, резервну гуму.
Ако је све то у реду, спремите се и правац до циља. Уживајте у вожњи бицикла.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
За развој моторичких способности вашег детета бицикл је права ствар. На њега се треба навикавати од малих ногу. Млади родитељи су у дилеми када треба набавити детету први бицикл.
То је све индивидуално, али једно је сигурно, чим дете стоји и хода стабилно, самостално, можете размишљати о набавци бицикла гуралице.
Постоје бројни модели, од трицикла који помаже детету у почетку да одржава равнотежу, до класичног бицикла без педала, односно гуралице, где дете само, уз помоћ родитеља, може да учи да одржава равнотежу.
Доктор Горан Поповић, специјалиста медицине спорта у врањском Здравственом центру објашњава:
“ За децу од 2-4 године у употреби су бицикли од 12 инча, то су такозвани трицикли. У том периоду дете уме да врти педале, уме да стане, још увек нема равнотежу, али зато су на три точка. За мало веће малишане од 4- 6 година је и већи бицикл, од 16 инча. Тада се скидају помоћни точкови. Након тога се узима већи бицикл, од 20 – 24 инча када је дете близу пубертета”.
Као што дете од 3 године може да почне са неким обликом физичког вежбања, тако може да крене да вози и бицикл, каже доктор.
Са тим се слаже и Бојан Стошић власник радње „Велолукс бајк“. Почиње се са популарном дванаестицом. Следе по реду 16, 20 и 24 инча. За одрасле је двадесетшестица, а сада је у понуди и 27,5 инча и 29 инча и ти бицикли се користе углавном за вожњу у брдско-планинским пределима, објашњава Стошић.
„Родитељи треба да постакну своју децу да возе бицикл од 2,5 или 3 године, и то што више. Зато што дете развија цео организам, моторику и тежи ка том здравом начину живота“.
У сваком узрасту треба водити рачуна о детаљима.
Најпре о седишту. Седиште мора да буде одговарајуће. Да може да се подешава по висини и да се дете када крене да учи осећа удобно и пријатно на бициклу.
Неопходно је да положај тела буде исправан. Родитељи, или неко од старијих мора да буде присутан када се чине ти први кораци у вожњи.
Осећај сигурности код детета мора да буде присутан, у случају да нешто крене непланирано.
С друге стране сваки малишан ће покушати да се упусти сам у игру вожње бицикла, јер клинци воле да пробају нешто ново, али и осећај да су сами урадили нешто добро.
Родитељи треба да буду стрпљиви чак и у ситуацији када вожња и не иде баш лако. Нека деца лакше, а нека много теже савладају све то.
„ Ја би апеловао на родитеље да имају стрпљења за своју децу, поготово у том најмањем узрасту, и да им помогну да што лакше науче да возе бицикл. Те прве бицикле најчешће имају помоћне точкиће, неке чак и шипку за гурање, како би помогли детету при првим окретањима. Дете мора да научи прво да креће напред. Сва деца најчешће газе позади јер је ту кочница. Родитељи често ту губе живце и ако су престроги, може доћи до тога да се малишани уплаше. Неопходно је пустити их. Деца су веома паметна. Питање је само колико смо ми стрпљиви и колико имамо времена за њих“, истиче Стошић.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Поглед на задњи део аутомобила, односно издувне системе, довољан је показатељ колико возила учествују у загађењу животне средине.
У свакодневном животу, општем метежу и јурњави, не размишљамо о томе, али промене у природи нас наводе да се проблем актуелизује и посвети посебна пажња.
Kада бензин сагорева у моторима аутомобила, долази до емисије полутаната. Нежељени гасови се мешају с ваздухом чак и када точимо бензин у резервоар.
Поменути полутанти из „ауспуха“ доприносе различитим типовима загађења ваздуха. Сви смо чули за „озонске рупе“. Kада се угљоводоници и азот-оксид споје на сунчевој светлости, они производе озон. Високо у атмосфери, овај гас нас штити од штетних ултраљубичастих зрака сунца. Kада рупе у озонском омотачу омогуће озону да дође ближе површини, он доприноси смогу и изазива респираторне проблеме.
Издувни гасови из аутомобила, али и камиона, пољопривредних машина, бродова и др.повећавају ризик од појаве карцинома, могу утицати на проблеме са дисањем, астмом, срцем, довести до иритације очију и др.
Супстанце из возила, али и других загађивача подижу ниво угљен-диоксида, који је главни кривац за стварање ефекта „стаклене баште“, што даље доводи до глобалног загревања.
Најопасније је што је загађеност највећа у урбаним срединама.
Развијене земље већ годинама уназад интензивно размишљају о решавању овог проблема. Значајан искорак направиле су забраном кретања аутомобила у ужем градском језгру и промоцијом бицикла, као еколошки безбедног и функционалног средства.
Бициклизам у значајној мери утиче на заштиту животне средине. Нема штетних издувних материја а самим тим ни смога, здравље грађана није угрожено, а користи је много. Бициклизам смањује опасност од болести срца и крвних судова, дијабетеса, па чак и рака. Такође, овакав вид физичке активности снижава ниво холестерола, нормализује се крвни притисак и поправља тонус мишића, што посредно повећава жељу за физичком активношћу и смањује стрес.
Европа је одавно увидела који су бенефити вожње бицикла за становнике, као и ширу друштвену заједницу. Око 30% путовања аутомобилом обави на растојањима краћим од 3 километра, док чак 50% на растојањима краћим од 5 километара.
Осим промоције овог спорта, од најранијег узраста се утиче на децу да заволе бицикл. Истраживања показују да је просечан бициклиста, који три пута недељно вози бицикл по 6 километара здрав и потенцијално млађи, односно здравствено стање му је као код 10 година млађе особе.
Осим здравственог бициклизам има и социолошки ефекат. Вози се најчешће у друштву, што доприноси социјализацији, дружењу, интеракцији са светом око нас. У појединим земљама вожња бицикла је животни стил, јер се највећи део људских потреба човека завршава с њим. Од посла до набавке намирница и свега осталог, дружења, уживања у природи, здравља.
Зато, уколико још увек нисте осетили чари овог превозног средства, или немате храбрости, времена или слично покушајте да то промените. Врло брзо ћете примети како неке ствари не морају бити сложене да би биле добре.
Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.