Пудла

новембар 16, 2020

По ко зна који пут од јуче, помисли господин Савић са титрајућим осмејком у десном углу бледих усана које су, осим приметног задовољства трепериле и неком  чудном жеђи, све више бивајући суве, више за себе: „Добро је…ово је добро…”.

Попио је трећу чашу воде од када се пробудио. Мада, ускомешаност и узбуђеност његових мисли које су непрекидно вршљале његовом главом, па и телом, чини се да му нису дозволиле било какво спавање те ноћи. Сада, док је делић мартовске светлости осветљавао леву половину лица овог помоћника градоначелника, он је нервозним покретима усплахирених прстију покушавао да што боље и чвршће стегне и веже чвор скупе кравате. Као да се у том безазленом, најобичнијем чвору скупила судбина човечанства, малог јужног града, а понајвише његова судбина, судбина господина Савића! А он, он је тог јутра свечано стајао право, поносних рамена. И заиста је, у једном тренутку, замислио себе у оном бронзаном, тако моћном и високом телу Победника на Београдској тврђави. И док је његов визионар - поглед прелетео изнад брда и кровова који су се дивно видели кроз одшкринут прозор на осмом спрату, господин Савић се трже. Одједном, био је заслепљен божанственом светлошћу и пространством конгресне дворане и огромним, сјајним лустерима са безброј мајушних украса од стакла и полудрагог камења. Они су гордо бацали чаробан сјај на велелепан скуп паметних и важних људи у црним и сивим оделима, на врхунски озвучене микрофоне на постољима педесетак центиметара подигнутих од пода. И пожеле помоћник градоначелника оног истог Победниковог орла на свом левом длану, макар и од бронзе, настављајући да везује кравату, мрмљајући:

„Могао је оног смешног, малог Митића…или, још горе - помоћника  Арсу,  који је на сваком списку за стручно усавршавање! Али…ето…мене, баш мене је позвао”, па срећан помисли на оне скупе и исцрпљујуће  часове енглеског језика, Бенсонов речник и силну литературу о путу до успеха. И са беспарицом у џепу, ето, исплатило се! Јер, у овом часу, градоначелник чека баш њега, он је тај који ће на изложби паса стајати уз тог горостаса града, уз тог дивног човека. Више и не осећа жаљење, кајање, ни због подигнутих кредита, ни због овог “Армани”, струкираног одела са модерним штеповима, иако је морао на петомесечну дијету јер се нагомилали чварци, прженица и Динетове домаће кобасице, па су око његовог стомака изгледали попут Сатурновог прстена!

А кравату је последњи пут купио за пријем код председника општине, пре двадесетак година, због дирљивих стихова о завичају. Писао их је месецима, пажљиво. Награђен је томом књига Достојевског. Додуше, и бесплатним путовањем у Београд, са једним ноћењем у хотелу „Moсква”. Обишавши знаменитости престонице и вративши се на југ, у њему се, некако још од тада, угњездила мисао о томе да је човек рођен искључиво ради победе, а Достојевски је само помогао да му живот крене неким другачијим токовима и оним чудним  путевима, Господњим. Од тада, Caвић је, кад год би му се прилика указала, стајао уз оне који су при врху, или оне који су се тек успињали. Волео је, некако, висине, простор и људе који могу променити свет. Јер, они су баш ту, зато што, вероватно, ту и треба да буду, заслужују то. А он је, данас толико близу том високом плаветнилу неба које се свечано простирало изнад дрвећа у градском парку. Толико близу да га и сама помисао на ту ненадану срећу просто боли, гуши, али и тера да заборави на давна задиркивања деце из улице да је неспретан и глуп, на блатњаву пречицу до куће, дотрајалу школску торбу са ликом пилета Калимера које говори: „То је неправда! 

 

Одрони душе

новембар 06, 2020

Насловна фотографија са Галерије слика Саве Шумановића,

непотписани пејзаж из 1941.године

 

*

Сваке године смо садили бостан на једној великој њиви у близини наше куће. Морало је бити у близини, јер су сочни плодови мамили крадљивце. Било их је лако притајено вребати, пошто се воћњак налазио између наше куће и те њиве. На граници између воћњака и њиве са бостаном направили смо са оцем и мојим другом Бранком малу колибу од дасака покривену најлоном. У њу смо сместили дрвени расклиматан кревет и сламарицу, тако да се ту могло спавати и стражарити ноћу, чувајући лоптасте плодове који су расли из дана у дан. Незграпно склепана, колиба нам је била омиљено преноћиште у току дугих летњих ноћи. Ја сам је користио и дању за учење. Волео сам њену изолованост и ушушканост у тишину и воћне мирисе плодова који зру, допирући са свих страна.

Хоризонт на западу који се још румени изгледаше јасније. Помрачина у таласима надолази. Тихо, летње вече. Звезде као да су ближе. Светлост изгрејалог месеца пробија се кроз гране воћњака препуне већ зрелим плодовима и косо пада на улаз у колибу. Издужене гране шљива и јабука над колибом наткриљене као да прислушкују. Друго дрвеће се сливаше у густе, мрачне гомиле. Ниједан листић се не миче.

Лепше је дочекати јутро напољу него у кући, међу зидовима још топлим од сунца. Летња ноћ нас држи будне дуго, а живот на селу нађе нам посла и тад. Да будемо ноћни чувари летине и плодова који сазревају. Ноћи су ми нарочито забавне кад нас је у колиби двоје или више. Најчешћи посетиоци смо мој друг Бранко Станковић звани Келер и ја.

 

Вукан

октобар 25, 2020

Скоро свако вече возио сам свој бицикл устаљеном путањом. Била је то моја омиљена путања, којом сам понекад волео и да трчим.

Те вечери, приликом вожње, зачуо сам женски глас како запомаже у јарку поред пута. Без много размишљања, одбацио сам свој бицикл поред јарка и прискочио у помоћ повређеној жени, која је још увек дозивала у помоћ, након несрећног удеса. Размишљао сам како је дошло до тог удеса. У стравичној паници, нисам знао како да реагујем, бојећи се да је повреда теже природе. Једино чега сам се сетио било је да позовем свог школског друга Исидора, који ће брже од мене позвати Хитну помоћи и полицију, док ја помажем уплашеној и унезвереној жени.

Након позива, врло брзо стигла су кола хитне помоћи, а за који минут касније стигла је и полиција. После збрињавања повређене жене на лицу места, упорно сам инсистирао да будем у возилу хитне помоћи, до потпуног збрињавања жене у Ургентни центар. Мом упорном инсистирању, успротивила се докторка која је учествовала у збрињавању, образложивши ми да треће лице по закону не сме бити поред повређене особе, уколико није у ближем сродству са њом. Ипак ми је дозвољено да кренем, али само до Ургентног центра, а потом морам у полицију да дам исказ како је дошло до повреде и шта знам о том случају. Ја сам и даље упорно инсистирао да желим да сам у непосредној близини повређене жене и да ме у томе нико не може спречити. На интервенцију полиције, дао сам свој исказ, да сам само случајни пролазник и да о насталој ситуацији не знам ништа, чак и да пре овог случаја повређену жену нисам познавао. Упркос томе ја сам за све време вожње у колима хитне помоћи плакао.

Упитан од докторке због чега сам све време плакао у возилу и шта ме је толико растужило, увукао сам своју главу у рамена и одмахнуо руком, одговоривши: ,,Видите, докторка, мени је стварно жао ове госпође. Доживео сам је као рођену мајку, зато што сам одрастао без родитељске љубави, без мајке и без оца. Очувала ме је и одшколовала моја бака Љубодрага, тако да до данашњег дана нисам упознао мајку.“

Тек што смо стигли испред Ургентног центра, поново ме је чекала полиција, како би потврдила мој исказ при увиђају на лицу места. Прво питање полицијe било је: ,,Младићу, јесте ли пунолетни и имате ли код себе личне исправе? Уколико немате, реците ваше пуно име и презиме и кућну адресу.“

Без двоумљења одговорио сам: ,,Име ми је Вукан, а презиме сам узео бакино, пошто њен син такође носи исто презиме.“

,,У реду је, Вукане, у реду. Ми ћемо све ово проверити да ли си ти дао тачан исказ или…, видимо се још који пут. А сада нам још једном реци до детаља шта све знаш о овом случају.“

,,Живим недалеко од овог места, где се и несрећа догодила. Тај крај познајем јако добро. Скоро да свакодневно возим бицикл, а понекад и трчим истом маршутом. Тог поподнева нешто ми се није ишло на вожњу, мада сам пар пута узимао бицикл и колебао се да ли да возим. И онда се у мени нешто преломило да ипак идем на вожњу. Тек што сам се удаљио од куће, неких триста и више метара, чуо сам запомагање жене. Без много размишљања притрчао сам у помоћ не знајући о чему се ради. У том страху, нисам могао да се сетим ничега, чак ни броја Хитне помоћи, те сам зато звао школског друга који је вас позвао.“

Онај исти полицајац који ме је саслушавао на лицу места, саопштио ми је: ,,Вукане, ти си сада слободан, а ако буде потребно, бићеш још једном позван у станицу полиције.“

Приликом изласка са саслушања, у ходнику сам чуо да за повређену пацијенткињу треба хитно добровољни даваоци крви. Одмах сам се добровољно пријавио, сматрајући да се ради о повређеној жени, којој сам указао помоћ. После давања крви, размишљао сам и о томе да ли ће моја крв помоћи повређеној, зато што сам и имао нулту групу, која је била потребна.

Присетио сам се бакине приче, како ми је причала о мом оцу и мајци. Мој отац је служио војску у Сарајеву, одакле се никада није вратио кући и својој мајци Љубодраги. Мене је моја бака Љубодрага пронашла остављеног на прагу испред куће у којој је живела, док за моју мајку, која ме је оставила на прагу куће, никада није сазнала ништа. За све време мог одгајања живела је са претпоставком да моја мајка живи негде у окружењу наше куће и да је надгледала како одрастам. За то време, бака ми је увек причала исту причу и наш први сусрет. Увек када би почињала причу, бака би се расплакала и сузним очима наставила:

,,Е мој Вукане… Тог јутра бака те је пронашла увијеног у нове пелене, ново ћебе, са флашицом топлог млека остављеној у пеленама поред тебе, како би те грејало.“

Преплашена, бака Љубодрага, због тог призора испред своје куће, ни сама није знала шта ју је снашло, питајући се у страху одакле беба испред куће. Дуго се двоумила шта да чини. У страху и бојазни да беба није случајно мокра и да се не разболи, унела је у кућу и почела са расповијањем. Међутим, бака Љубодрага проналази још нешто што звони као шамар, све до данас. У пеленама је било остављено писмо следеће садржине:

 

Цветна марама

октобар 11, 2020

Видосави Митић, за подвиг људскости

Био је рат, зло доба. Ум изнова решава питање правде, људске и божанске. Време јаука и време наде. Време људи и нељуди.

Живот под срцем Мила (Милева Златановић, прим.аут.) носи и још троје нејаке деце трчкара око ње. Са свих страна – разни неки непријатељи и пријатељи. Мудро треба промишљати и зборити. Бог јој је подарио мудрости и снаге. Као девојчица, преживела је тифус, очев одлазак у балкански рат, мајчину преудају, комшијске сажаљиве погледе, ратне ситуације болести, глади, самоће. Подигли су је очеви родитељи, и удали када је дошло време. Сада има своју породицу, мужа, децу, свекра и свекрву, слогу и берићет у кући, лепо домаћинство.

Други рат још  траје. И свако има своју улогу у тим страшним данима. Војске које долазе и пролазе увек траже храну. Не сме се мислити на страх. Падају бомбе, чују се авиони, ређају се слике језивих разарања и људске немоћи. Као да се можеш заштити под небеском капом, ако нема дана! Живиш живот, а рат је!

Тежак дан притиснуо је нејака плећа. Партизани су је послали да самеље брашно. Поодмакла трудноћа, четврто на путу. Укућани су отишли за својим пословима. До воденице треба ићи путем иза куће. Одморити, па наставити. У једном трену је застала. Предосећај, можда.  Левом  руком је држала стомак под срцем, штитећи будући живот, другом се наслонила на дрво. Граната се распршила и део је погодио у десну шаку. Гелер јој је расекао длан и створио дубоку рану. Њен вапај, њено дозивање и плакање чула је тетка Вида, добродушна жена, која је делила судбину свих жена у рату. Њена куће беше нeдалеко испод ове заравни, али је тога дана била на њиви близу Милине куће. Сунце се разливало у хиљаду боја по гранама и дрвећу. Мила је осећала слабост. Да ли ће је ико чути?! Ради детета које тек треба да се роди. Ради оно троје који се безбрижно играју и у овом времену зла! Како су чиста дечја срца!  –  осмех њеног срца проби се кроз муку.

Жута светлост лелуја на зиду, јер се једва пробија кроз прозор, слаба, као да напољу гори повелика свећа, чији пламен игра на ветру. Гледам у слику на зиду, час је видим, час не. Светлосни пламен пролази преко зида  док бројим, до шест. То је ваљда, око шест секунди. Пратим откуцаје сата и упоређујем. Не држи ме место, иако лежим и покушавам да заспим, преврћем се по неудобном кревету, који на једној трећини има удубљење, и некако се увек „сфуљам“ у тај усек. Окрећем се на другу страну, покушавајући да ухватим сан. Склопим очи, а она ми светли у глави и промичу ми неке силуете. Раздвајам их и трудим се да препознам шта приказују? На шта и на кога  личе?

Често ме мучи несаница, нарочито од кад не пијем. Раније, кад сам пио заспим одмах и хрчем да просто чујем сам себе. Баталио сам тај „вечни“ порок. Сви пију, па и ми Срби. Није то само наш порок. Пију и други народи: Руси, Пољаци, Финци, Шведи, ух, Енглези и др. Али Србе је поред свих ратова где су немилице гинули, убијала и ракија. – Домаћа, добра! – Чујеш у кафани, у кући, на рођендану, слави и слављима. Е, та „добра“ је доообро побила многе. „Ракија разара црева“ – Прочитао сам негде – Ракију можеш да прочистиш од бактерија и вируса, али од тешких метала, не - Рекао ми је један пријатељ који се бави припремом овог „финог“ напитка. То ми сад проструји кроз главу као утеха што више не користим тај опијум. Један мој рођак који је могао добро да попије, саветовао ме – Синко, можеш да попијеш чашу вина, пиво, али ракију немој, она убија  - Иако је он пио баш њу и то „умерено“, како је говорио. Правдао се - Не пијем много, само полочем (пола литре) до подне, после више нимало. - Могао је још да поживи.

Уз сво врпољење по неудобном  кревету опседају ме и муче мисли и бриге, које се активирају највише пред спавање и уз несаницу. Као температура код деце, па и код одраслих. Бриге могу да убију, ако их не распоредите и не савладате. Најбољи начин за то је, да их заборавите, што је тешко, или их разложите на делиће, на комаде, тако мање боле. Само пецкају. Да ли ми се учини, или кроз прозор видех да једна звезда прелете. Благо њој она зна свој пут, а и да не зна, не може да се заустави, али оставља траг и иде да сагори и да се угаси у бескрају свемира. Смрт је вечна, а живот тренутак. Помислих на мајку. Да, сетих се и оца. Човек се угаси а да никад не сазна, како изгледа смрт. Родитељи су ти најбољи пријатељи.

  

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Отворен Ритејл парк Зона - Радио Телевизија Врање https://t.co/zntjrZMjuf via @tripplesworld
Епидемиолошка ситуација на граници ванредне - Радио Телевизија Врање https://t.co/M8IC1ySiVN via @tripplesworld
Од Нове године нови услови за одлазак у пензију - Радио Телевизија Врање https://t.co/PdeJJfIBdG via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter