Бициклисти веома често страдају у саобраћају. Више је разлога за то. Кључни проблем је што су најрањивија категорија у саобраћају, јер при релативно малим брзинама задобијају тешке повреде. То је зато што немају заштиту. Кацига (уколико је имају), штитници и слично, не могу да их заштите од удара аутомобила. Брзина возила, која учествују у саобраћајним незгодама са бициклистима, има важну улогу, јер су последице значајне. Возачи бицикла су тешко уочљиви за остале учеснике у саобраћају јер су у односу на величину аутомобила, теретних возила и друго, веома мали. То је посебно изражено у ноћним условима, условима слабе видљивости (по магли или киши), и уколико не поседују одговарајућа светла и одећу. Познато је да би сваки бицикл морао да има трепћуће светло позади и бело напред. Такође, возач бицикла требало би да носи светлу одећу, односно одећу са флуоресцентним, рефлектујућим детаљима.

Безбедност бициклиста такође зависи и од старосне доби. Млађи бициклисти су физички спремнији, имају брже рефлексе и могу много спретније да реагују уколико се нађу у проблему. Старији возачи имају смањену моћ запажања, покретљивост и често не могу да одреагују на време. Деца су категорија којој осим искуства и рутине недостају и брзина и рефлекси, а страх их паралишеа да било шта и учине.

На безбедност утиче и саобраћајно окружење. Већина бициклиста креће се по коловозу, јер је мало градова и општина у Србији који имају довољно бициклистичких и безбедних стаза. Возачи аутомобила не гледају баш позитивно на бициклисте у саобраћају. Пошто и сами не поштују саобраћајне прописе, возе пребрзо, не обраћају пажњу на светлосну сигнализацију, а посебно не, на возаче бицикла, долази до саобраћајних незгода.

Саобраћајне незгоде са учешћем бициклиста, чешће за последицу имају погинула лица, него што је то случај код незгода са учешћем само моторних возила са затвореном каросеријом. Бициклисти имају седам пута већи ризик да смртно страдају него путници у возилима.

То потврђују и званични подаци релевантних институција. У Србији у просеку, на годишњем нивоу, у саобраћајним незгодама погине око 60 бициклиста, а буде повређено око 1600.

Свако десето погинуло лице је бициклиста и свака дванаеста повређена особа је такође бициклиста.

Најчешће страдају од удара аутомобила, затим теретних возила (камиона), а значајан је проценат смртности и због сопствене непажње или незгоде и пада са бицикла. Старосна структура је променљива, али дугододишња статистика показује да су то углавном особе старости између 50 и 65 година. Такође, више страдају мушкарци, него жене.  

Ако се све ово има у виду треба рећи да бициклисти морају да буду пажљивији у саобраћају и ураде све што је до њих како не би себе довели у опасност. Посебно опрезни морају да буду возачи аутомобила јер су они главни кривци за страдање бициклиста. Највећи апел упућен је надлежнима у градовима и општинама да омогуће својим становницима безбедна места и бициклистичке стазе где ће неометано возити бицикл. Људски животи су свакако важнији од издвајања и „трошка“ за овакву инфраструктуру. Као пример треба узети скандинавске и већи део других европских земаља у којима је овај спорт одавно један од најзаступљенијих, безбедан и у сталној експанзији. О здравственим и еколошким бенефитима да и не говоримо.

Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за портале у 2020. години. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства. 

Радио се одавно не осећа баш најбоље, а станице које не функционишу само као џубокс могу се набројати на прсте једне руке. Када се на то дода недостатак новца и време које ради оно што најбоље зна - пролази, а самим тим и доноси нове технологије, све је мање оних који укључују радио. Радио никада није био у тежој ситуацији него данас.

Слушање радија је најбоље и најверније ако је део породичне традиције. Некада је свака наша породица у кухињи имала  радио који је увек био упаљен, а хватао је само локалну радио станицу и Радио Београд.

Радио у човеку развија оно што други медији не развијају, а пре свега емоцију. Свака емоција се препозна преко гласа и зато радио најбоље буди и преноси све емоције - мирноћу, љубав, лепо расположење... Један од првих савета које смо добијали када смо почињали да стварамо у радио свету јесте да све проблеме оставимо ван студија, јер се у студију свака емоција веома добро чује. А поред емоције, ту је и машта. Радио има ту способност да развије слику о томе шта неко слуша, зато је важна та способност репортера да речима пренесе нешто што слушалац не може да види. Зато га волимо - изазов је представити неку слику речима или звуком.

Радио је на срећу још увек жив, али дели судбину свих осталих медија, а сви медији данас угрожени су на све могуће начине - материјално, политички, егзистенцијално, уређивачки.

Притом, радио дели судбину свих радио станица у свету. Нове технологије, друштвене мреже, па и развој телевизије, на неки начин су потиснули радио, али он и даље има перспективу. Радио - преживљава.

Многи су мислили да ће у потпуности да нестане и да ће га интернет потпуно угасити, али је радио заправо искористио интернет да би преживео. Јер, докле год у колима не будемо имали тако добру интернет везу да нам не треба ФМ пријемник, радио ће бити најбољи пријатељ возача. Кад се то догоди, видећемо шта ће бити.

*

Пројекат је суфинансиран на конкурсу Министарства културе и информисања за производњу медијских садржаја за радио у 2020. годиниСтавови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Министарство културе и информисања Републике Србје је на Конкурсу за музејско наслеђе 2020. године одобрило финансирање пројекта под називом „Ризница Св. Прохор Пчињски“ – Прва фаза, Одељења за археологију и нумизматику Народног музеја Врање.

За пројекат конзервације и реконструкције артефаката откривених у манастирској порти током археолошких истраживања од 1982. до 2009. године., издвојено је 700.000,00 динара. Део откривених артефаката био је изложен у сталној поставци Ризнице манастира од 1998. године, а делом у сталној поставци Народног музеја Врање.

Пројекат „Ризница Св. Прохор Пчињски“ – Прва фаза, се реализује на основу дугогодишње сарадње Епархије Врањске и Народног музеја Врање, а у склопу обележавања два велика јубилеја 950 година од изградње манастирске цркве Св. Прохора Пчињског у време византијског цара Романа 4 Диогена и 700 година од обнове цркве од стране краља Милутина.

Циљ је да се артефакта из сталне изложбене поставке конзервирају, реконструишу и заштите, као предуслов за нову сталну изложбену поставку по најсавременијим музеолошким принципима. Реализација пројекта се одвија у сарадњи Народног музеја Врање и Централног института за конзервацију у Београду где су артефакта и транспортована на конзерваторски третман, уз претходно снимање стања и израду Елабората.

Реализација прве фазе пројекта је предвиђена до краја 2020. године.

Напомињем да је Министарство културе и информисања РС и у 2019. години финансирало пројекат „Конзервација археолошког керамичког материјала са средњовековног утврђења Марково Кале“ у износу од 290.000,00 динара.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Врање добитник награде Конгреса локалних и регионалних власти Савета Европе - Радио Телевизија Врање… https://t.co/5qrMRb0Jri
Ана Илић добила престижну награду - Радио Телевизија Врање https://t.co/iXT6ctgz9H via @tripplesworld https://t.co/5ZjKPHPiMi
Скупштина једногласно усвојила Одлуку о конверзији потраживања према Јумку - Радио Телевизија Врање… https://t.co/dEEaEZiRag
Follow RTV Vranje on Twitter