Грађани Сурдулице дужи временски период жале се на непријатне мирисе и загађење ваздуха у њиховом окружењу. На различите начине покушавају да дођу до решења овог проблема. Главни кривац за тај проблем је фабрика Кнауф у Белом Пољу, каже у изјави за нашу медијску кућу, Стојан Ивковић, председник еколошког удружења „Удахни дубоко“.

Због константног загађења које се може осетити али и видети голим оком, грађани Сурдулице окупили су се у пар еколошких удружења како би на тај начи решили проблем који их мучи, каже Стојан Ивковић, председник еколошког удружења „Удахни дубоко“.

„Последњих година ваздух у Сурулици је толико загађен, да не може нормално да се дише. И то је нас натерало да као група људи кренемо у неке активности и како би смо сазнали ко уништава ваздух у Сурдулици и ко уништава нашу животну средину. Сви наши резултати и истраживања показали су да је главни кривац загађења ваздуха у Сурдулици фабрика Кнауф Инсулејшн која се налази у Белом Пољу. Мерења која врши институт из Новог Сада као и наша мерења која смо инсталирали преко уређаја Климерко показују прекорачења готово преко читаве године“, напомиње Ивковић.

Покренули су низ иницијатива које би допринеле решавању овог проблема.

 „Једна од тих је да су сва еколошка удружења у Сурдулици покренула су иницијативу за изградњу мерне станице. Мерна станица је јако битна из разлога што би показивала двадесет четворочасовни мониторинг на територији општине. Шест еколошких удружења из Сурдулице и једно националних мањина, били су потписници овог захтева који смо предали локалној самоуправи у Сурдулици, да издвоје средства за мерну станицу као што је има град Пирот. Међутим, општина није сулишила нашу молбу, односно наш захтев је одбијен и дан данас Сурдулица нема мерну станицу“, истиче Ивковић.

Осим наведених захтева покренули су и протестне шетње до фабрике Кнауф.

"Те протестне шетње су резултирале састанку са челницима фабрике где смо ми њима изнели одређене захтеве који су били примарни и они су требали да их реше. Наш услов је био, уколико не испуне те захтеве уколико се стање ваздуха не врати у нормалу да је наш једини захтев исељење  фабрике са територије општине Сурдулица.  Прошле су две године, шетње смо обуставили због ситуације са Ковидом а фарбика Кнауф је то искористила да прошири производни погон. На крају је дошло до јавне расправе о њиховој студији за проширење тог погона на утицај животне средине“, каже председник еколошког удружења „Удахни дубоко“.

Јавна расправа је, по његовим речима, трајала више од 4 сата.

„Ми смо изнели наше приговоре и аргументе и сада чекамо одговор од надлежних институција односно од ресорног министарства“.

Ивковић посебно истиче два акцидента која су се догодила у фабрици Кнауф

„Издвојио бих ове последње акциденте. Наиме фабрика Кнауф је последњих месец дана имала два велика акцидента или пожара. Ова фабрика има 4 димњака, а три  имају филтер. А тај мали, четврти, шту су они и сами признали не поседује никакве филтере. Управо из тог малог димњака, а имамо и фотографије и снимке, бујао је густ сиви и црни дим. Једног дана је ишао ка градском језгу Сурдулице а други дан ка Белом Пољу и Загужању, селима надомак Сурдулице. Ми смо случај пријавили полицији и надлежним органима и сада чекамо реакцију, односно одговор из фабрике да ли ће коначно преузети одговорност и да ли ћемо коначно добити одговор шта се заиста десило, ко ће одговарати за последице које могу уследити због њиховог загађења али одговора за сада још увек нема“, напомиње Ивковић.

Ми смо поново покушали да ступимо у контакт са надлежнима из фабрике Кнауф Инсулејш, али до овог тренутка нам се нико није јавио.

Свакодневно се сусрећемо са различитим пријатним и непријатним ситуацијама. У народу се каже: То је живот. Међутим нехуманост, недостатак емпатије и неодговорност знају да изненаде изнова увек када се десе. Ову тврдњу потврђује ситуација која се недавно десила у Владичином Хану.

Звучни и светлосни сигнали на колима Хитне помоћи. Место догађаја, улица Николе Тесле, у центру града, испред Дома здравља. У колима Хитне помоћи тешко болестан пацијент кога је потребно превести до сурдуличког Здравственог центра. Десетак минута нико није хтео или могао да се склони да прођу кола Хитне помоћи. Докторка Нина Трајковић, шеф Хитне помоћи у ханском Дому здравља била је у санитету и није могла да верује шта се дешава. Улица, која је иначе и државни пут првог Б реда и једина саобраћајница за искључење са ауто пута и улазак у Хан, била је закрчена. Из правца Сурдулице се заглавио шлепер, а из Хана мањи камион. На улици паркирани аутомобили, у близини великог суперкмаркета и нико да се склони. Узалуд је возач Хитне помоћи трубио, викао на сав глас, нико се није склањао. Докторка Трајковић каже да је у возилу био пацијент 1985. годиште са инфарктом миокарда. Био је у тешком стању и сваки минут је био важан да стигне до Сурдулице.

Међутим, на улици никоме то није било важно. Минути као да су били сати, говори докторка која је морала да се посвети пацијенту и да га не узнемири како му се стање не би додатно погоршало. Звали су и полицију, не зна да ли су дошли и кад у том метежу, јер се гужва у међувремену рашчистила, претпоставља за око десет минута.

Оно што је најважније, пацијент је стигао до болнице, након тога је упућен за Ниш. На сву срећу све се добро завршило по њега.

Међутим, питање је дана када ће се десити нека трагедија. Поменута саобраћајница и раскрсница у близини Дома здравља је уско грло и често се дешавају овакви проблеми. Докторка потврђује, као и њене колеге да су имали више оваквих ситуација али је ова била најдрастичнија. Поставља се питање решавања проблема. Пут је државни, а проблем локални.

Намеће се још једно питање, а то је одсуство епматије, жеље да се неком помогне. Како су себичност, нехуманост и равнодушност постале главне особине многих људи. Зашто нико није желео да приђе свом ауту, да га помери, да помогне. Шта би се десило да је дошло до трагичног исхода. Може ли да се живи са спознајом да је неко изгубио живот зато што смо немарни. Да ли би исто поступили да је у колима Хитне помоћи био неко нама близак, наш отац, сестра, рођак. Да ли би се исто понашали?

Много питања, а на одговоре ће се изгледа још чекати.

Фабрика Кнауф у Сурдулици ради од 2007. године. На непријатан мирис и бели дим који свакодневно куља из димњака фабрике Кнауф, Сурдуличани се жале већ годинама. Невладине организације и активисти упозоравају јавност да се нешто лоше дешава и отворено страхују да их фабрика здравствено угрожава. Једна од њих је и Данијела Михајловић, председница удружења „ЕКО Сурдулица“ која упозорава на пораст броја оболелих али и преминулих од канцера мештана општине Сурдулица, посебно Алакинца.

Док менаџмент фабрике тврди да је све по закону и да грађани немају разлога за бригу, брига грађана се не смањује. Данијела Михајловић, председница удружења „ЕКО Сурдулица“, каже да се ова група грађана за развијање еколошке свести и заштиту животне средине, окупила како би стала на пут дугогодишњем проблему,оболевању њихових суграђана од канцера.

„Неинформисаност о реалном стању загађења у Сурдулици је такође проблем. Опет сам и данас позвала неке људе и они су ми рекли да је човек 1976. годиште умро од канцера. Пре, три недеље млада жена је такође преминула од канцера. Ми свакодневно чујемо те ужасне вести: канцер, епидемија, млада деца... Али оно што нас плаши јесте да по две, три особе у једној породици истовремено оболе од канцера. И то постаје веома застрашујуће. Рецимо у селу Јелашница, мајка и ћерка су се истовремено лечиле од канцера дебелог црева. Мајка је, нажалост преминула, док је лечење 19-годишње девојке за сада успешно“, каже Данијела Михајловић, председница удружења „ЕКО Сурдулица“ по струци професор математике и будућа мама једне девојчице.

По њеним речима најугроженији су мештани Алакинца, управо због близине фабрике Кнауф.

„Зато што Кнауф у свом дворишту има огромно брдо где складишти свој отпад. Када дуне ветар, сав тај отпад иде према Алакинцу, због близине фабрике која је до обрадивих површина. Друга ствар су отпадне воде где нисмо сигурни како завршавају.  Мештани Алакинца се жале на непријатне мирисе из околних река, првенствено мислим на Врлу, а не знамо узрок тих непријатних мириса, односно загађења тих вода. И трећа ствар је што се веома често види црни дим који поред лошег мириса штипа грло, а ветар тај дима разноси свуда и сви смо угрожени тиме“, наводи председница удружења „ЕКО Сурдулица“.

Подаци које Михајловићева наводи су алармантни.

„Ту треба да се крене од куће, до куће да се уради анкета. Оно што знамо што се дешава у том селу је поражавајуће.Људи у том месту најчешће оболевају од лимфома и леукемије,и деца. Пре пар година је једна девојчица и умрла од леукемије, а њен отац након тога извршио самоубиство.Још једна девојчица је умрла од леукемије.Након тога, њена мајка је оболела од канцера.А у међувремену док се мајка лечила, њен отац, односно деда преминуле девојчице је умро од канцера кичме, буквално за две недеље зато што је канцер био прогресиван. И то нас све брине. Има још један пример, имена нећу помињати, породица је из Алакинца, и отац и мајка су умрли у веома кратком року“ истиче Данијела Михајловић.

Михајловића каже да они као грађани имају право да знају у каквој средини живе и додаје:

„Наши захтеви су да имамо стално мерење, желимо да знамо какав нам је квалитет ваздуха, квалитет вода, квалитет земље. Ми у Сурдулици не знамо какав ваздух удишемо.Оно што ми знамо је да је тај ваздух веома тежак, а били смо некада ваздушна бања. Друга ствар је што је Сурдулица у котлини, тако да све загађујуће честице остају ту. Желимо да се направи анализа тог отпада из дворишта Кнауфа. Сваким даном то брдо отпада расте. Не знам какав утицај то има на животну средину“, каже Данијела Михајловић.

Ово је само један у низу саговорника који су спремни да своје сумње и бриге поделе са јавношћу целе земље. Да ли су праву, треба да им одговоре надлежни, који годинама ћуте.

Покушали смо да контактирамо надлежне из Кнауфа у Сурдулици, али до овог тренутка нисмо успели да их добијемо.

Ми настављамо са истраживањем и са причама како мештана ове општине, удржења тако и надлежник из фабрика Кнауф.

У општини Владичин Хан годинама уназад издвајају се значајна средства за плаћање одштета грађанима за ујед паса луталица. Решење проблема се не назире јер Хан нема азил за псе, па осим за одштете морају да се планирају средства у буџету и за приватне фирме које се баве уклањањем паса луталица са улица. 

Због уједа паса луталица у 2021. години у општини Владичин Хан,  у 30 судских предмета на име накнаде штете, исплаћено је 963.000,00 динара, а у вансудским поравнањима 180 хиљада. У овој години из буџета је издвојено већ  250 хиљада динара у исте сврхе потрдили су нам у Општинском правобранилаштву.

Када се на то дода и износ уговора, око милион динара, који општина на годишњем нивоу има закључен са једном београдском фирмом за уклањање паса луталица, то буде значајан износ. Међутим, решење проблема се не назире.

Многи су од овог направили добар посао, па их из године у годину уједају исти „комшијски“ пси. Није реткост да су поједини грађани више пута добијали одштету и себи обезбедили додатне приходе јер се у оваквим случајевима најчешће прибегава вансудском поравнању. У случају судског спора, сем за претрпљени страх и бол, постоји више додатних ставки за које оштећени могу да туже. Међутим, уз вештачење стручњака и судски поступак, цео процес траје прилично дуго, па је вансудско поравнање прихватљивије за обе стране и свакако јефтиније решење.

Висина накнаде штете по појединачном случају у судским поступцима исплаћује се у износу од 5.000 до 50.000 динара, а у вансудским поступцима у износу од 10.000 до 30.000 динара. Овај проблем протеже се годинама и не види се решење.То потврђује и Ненад Митровић бивши председник општине Хан.

 „Ја сам покушавао да се борим на различите начине, али нико нема разумевања. Системски је проблем, али нико не жели системски да решава проблеме, каже Митровић.

И подаци Државне ревизорске комисије указују да је проблем изражен. Од 2017. до 2020. године из буџета локалних самоуправа исплаћено је чак пет милијарди динара на име одштете грађанима због уједа паса.

Упркос чињеници да из године у годину постоји велики број одштетних захтева и да се грађанима исплаћује значајан новац, највећи број локалних самоуправа нема прихватилишта за напуштене животиње, ни одсек који се бави зоохигијеном , а по свему судећи неће ни имати у скорије време.

Проблем напуштених животиња не решава се ефикасно, што је и закључак ревизора, али и удружења која се баве заштитом животиња.

У Хану кажу да је број захтева мањи него ранијих година али ипак фигурира податак да више од 2 милиона динара пореских обвезника иде у нечији џеп.