БАБУШКЕ - Жикица Димитријевић

By Жикица Димитријевић септембар 29, 2020 0

Жута светлост лелуја на зиду, јер се једва пробија кроз прозор, слаба, као да напољу гори повелика свећа, чији пламен игра на ветру. Гледам у слику на зиду, час је видим, час не. Светлосни пламен пролази преко зида  док бројим, до шест. То је ваљда, око шест секунди. Пратим откуцаје сата и упоређујем. Не држи ме место, иако лежим и покушавам да заспим, преврћем се по неудобном кревету, који на једној трећини има удубљење, и некако се увек „сфуљам“ у тај усек. Окрећем се на другу страну, покушавајући да ухватим сан. Склопим очи, а она ми светли у глави и промичу ми неке силуете. Раздвајам их и трудим се да препознам шта приказују? На шта и на кога  личе?

Често ме мучи несаница, нарочито од кад не пијем. Раније, кад сам пио заспим одмах и хрчем да просто чујем сам себе. Баталио сам тај „вечни“ порок. Сви пију, па и ми Срби. Није то само наш порок. Пију и други народи: Руси, Пољаци, Финци, Шведи, ух, Енглези и др. Али Србе је поред свих ратова где су немилице гинули, убијала и ракија. – Домаћа, добра! – Чујеш у кафани, у кући, на рођендану, слави и слављима. Е, та „добра“ је доообро побила многе. „Ракија разара црева“ – Прочитао сам негде – Ракију можеш да прочистиш од бактерија и вируса, али од тешких метала, не - Рекао ми је један пријатељ који се бави припремом овог „финог“ напитка. То ми сад проструји кроз главу као утеха што више не користим тај опијум. Један мој рођак који је могао добро да попије, саветовао ме – Синко, можеш да попијеш чашу вина, пиво, али ракију немој, она убија  - Иако је он пио баш њу и то „умерено“, како је говорио. Правдао се - Не пијем много, само полочем (пола литре) до подне, после више нимало. - Могао је још да поживи.

Уз сво врпољење по неудобном  кревету опседају ме и муче мисли и бриге, које се активирају највише пред спавање и уз несаницу. Као температура код деце, па и код одраслих. Бриге могу да убију, ако их не распоредите и не савладате. Најбољи начин за то је, да их заборавите, што је тешко, или их разложите на делиће, на комаде, тако мање боле. Само пецкају. Да ли ми се учини, или кроз прозор видех да једна звезда прелете. Благо њој она зна свој пут, а и да не зна, не може да се заустави, али оставља траг и иде да сагори и да се угаси у бескрају свемира. Смрт је вечна, а живот тренутак. Помислих на мајку. Да, сетих се и оца. Човек се угаси а да никад не сазна, како изгледа смрт. Родитељи су ти најбољи пријатељи.

  

Мени остаје да наставим са бројањем, откуцаје сата, проласка светла или бројање оваца. Још ми је баба говорила да је то најбољи начин за успављивање. Тако се она бранила од брига. Што не би пробао. Један, два три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет, једанаест, дванаест, тринаест, четрнаест, петнаест… Глупо. Помислих, али један део мозга негде у дубини настави: шеснаест, седамнаест…Бројао је и даље, иако сам скренуо поглед ка витрини, полици са књигама, покушавајући да разазнам у мраку поједине називе књига и писце. Понекад ми помогне надолазећа светлост са улице, али толико кратко да је просто уметност ухватити и препознати књигу у овом мраку.

Гле, као да нешто протрча испред њих. Није миш. Нешто дебље. Промиче или промрда, испред књига. Покушам да изоштрим поглед, као на двогледу. Да догледам у тами. Мислим да се каже доглед. То успева онима који добро виде. Мени је вид мало ослабио. Како пламичак светла прође преко слике, од њеног бљеска преко патинастих боја, па сјајног рама, осветли и предмете на полици испред књига. Сенке се претворише у стварне ствари. Једна, две, три, четири, пет, шест. Највећа, па све мања и мања, до најмање. Поређане по висини. Назирем по сећању, заобљене, исцртане, колорне женске фигуре, лепог, чистог лица и црвених обрашчића. Беле блузе и жарко црвене, шарене сукње, са црвеним дугмићима. На главама црвене мараме. Зар оне нису једна у другој. Учини се као да се држе за руке. Играју у колу. Покушавам да се сетим, колико их је било на полици када сам легао? Једна, две или три... Или само она највећа. Како су изашле. Светло нестаде, па их посматрам кроз трепавице и полужмурећи по сећању сенки у мраку, као скенер, који их је упамтио. Ко је пустио „Бабушке“, ван?  Ова највећа ће да их грди, а можда и казни што су изашле без питања.

Присећам се да се „Бабушке“, не зову у Русији тако, већ их они називају „Матјушке“ – мајке, као „Мајке Русије“. Веома важан патријахални у овом случају матријахални породични однос. Све своје царице су Руси ословљавали са „ Матјушка…“, а у историји Русије има их подоста. Анастасија Романова, Јелисавета Петровна, Екатерина Велика, Марија Александровна и друге. Ко ће их попамтити. Не само царице, већ мајке, домаћице, стубови породице и руске културе. Други народи немају тај феномен. Па и нама Србима је Русија мајка. – Мајко Русијо! - призивају је неки, да помогне и да покажу словенску  блискост  и заједничко порекло Срба и Руса. А мајка има много деце, па не може да их похвата и контролише. Види како јој ноћу беже и како су непослушне. Што мање то су и несташније. Мање непослушне, већ радознале, самосталне и неухватљиве у својим намерама. Опет светлост помогне. Назирем их неколико. Окрећу се око своје осе. Играју, плешу. Лево, десно, изгледа твист. Или сам луд или сањам. Можда сам заспао. Не, нисам, гледам их и размишљам. Чак и онај део мог мозга што броји, ево ради. Броји овце. Чујем, одзвања. Двеста деведесет, двеста деведесет један, двеста деведесет два, двеста деведесет три. „ Нека иде до округлог броја, па нек упамти стотину и крене од нуле“- препоручује буднији део мог малог мозга. Биће му лакше. Ту се прекида нит. „ Много је то оваца“,  помислих, а сан још не долази. Па и ове бабушке, то јест матјушке, како ли већ. Збуњују ме и изазивају. Не видим светлост. Не видим ни лутке, ни књиге. Покушавам да се сетим неке руске песме и руског писца. Читао сам их. Неке више пута. Кад сам по други пут прочитао „Рат и мир“, почео сам да носим наочаре. Обневидео сам од ситних словца. Да ли је неко од њих писао о бабушкама илити матјушкама. Као да их је ова највећа опет устројила. Стоје мирно, као војници. Губим их из вида. Не видим ниједну. Нестају у мрклом мраку. У пространству мрака, пространство као што је Русија  велика. Шта велика, огромна, несагледива, чак и на географској карти,  а камо ли ићи по њој и газити по њеним ливадама, степама, шумама, путевима, планинама, тајгама. Тамо су се пред Москвом у блату заглибили многи освајачи. На руској зими су се многи смрзли и заледили. И Наполеон, Хитлер и Џингис Кан су били надомак Москви. А она дрвена, запаљена ниче из пепела као феникс. Многи су пали тамо пре њих и после њих. Колико је синова, очева и „дедушки“ погинуло за одбрану „Мајке Русије“. А дома су остале матјушке, ове што ми зовемо бабушке, што се пакују једна у другу по величини. Опет их изгледа видим шест, седам, осам. У строју су. Не играју. Плачу и грле се. Шаљу  своје мушкарце у рат. У ратове. Мајке умиру од брига за својом децом.

„ Ајде спавај“, говори ми свесније ја. Не распредај толико о Русији. Ниси Рус. Осим што си учио руски и што га памтиш, помало говориш и „пањимајеш свјо“. Сличност језика постоји. Парафразирам великог Павића - Руски језик од свих словенских језика је најмлађи. Да су они прихватајући од свих помало, узимали оно најбоље и створили врло добар и квалитетан језик - Граматика им је тешка. По тежини је ту негде са српским језиком. Језик на коме су писали највећи класици књижевности. Чехов, Толстој, Гогољ. Пушкин, Достојевски, Јесењин… Певљив, говорљив, фонетски дотеран, са много речи. Опет се померају ове жене и ремете ми мисао. Сад као да су на другом крају полице, да не верујеш. Телепортују се. Из једног угла у други. Играју жмурке са мном. Скривају се. А ја бројим. Не нервирају ме, чак су ми симпатичне, али дођу неухватљиве иако пуначке, дебељуце, али врло покретне и снажне. Сетих се Аксиње из Тихог Дона. Кад сам читао, био сам опчињен њоме, љубоморан на оног Козака Глигорија. Сетих се и Буњинове Сунчанице. Предивне приче. „Можеш ти тако до јутра, лудо, спавај“- зачикава ме моја подсвест која је одавно престала да броји овце. Бакина препорука за успављивање не успева. 

Поглед, кроз трепавице, као кад посматраш и тумачиш слику. Не видим их. Ушле су у књиге или међу њих, сакривају се. Одлучим да отворим очи и лепо разгледам по соби. Не палим светло. Напољу се већ плави јутро. Боље рећи модри. Одлежаћу још мало. Можда и задремам. Протежем живце да их боље исправим. Најлепше се спава ујутру. Али враг, боље рећи враголанке, не дају. Чујем шум. Скачем на ноге, лагане. Гледам бабушке и бројим. Један, два, три.  Бројим три пута. Ма шта ми је? Само је једна. Она највећа. Она их је прогутала, све. Наиме свака већа је прогутала по једну мању и има је у себи. Једна другој су срце и душа. На полици је само једна, она највећа. Кроз прозор допире и белина јутра. Буди се дан, а буде се и ствари у соби. Јасно се види само једна „Бабушка“, највећа.

Још једна непроспавана ноћ. „Једна Бабушка“ – Мрмљам у браду. Био сам у заносу. У полусну. Као Крлежина „Пијана ноћ“, а нисам пијан. Стајале су ту, мирно и непомично. Било их је, сигуран сам, пет, шест, и више. Ова највећа ми се смеје у брк. Изазива ме, будног. Ево, мрднула је куком. Намигнула ми. – Једна, само једна … Понављам наглас и радујем се коначном броју. Хватам је, неухватљиву, да се уверим.

- Могао сам бар да напишем причу ноћас, а не да вас пребројавам целе ноћи – Мрморим у браду. Сложиле су се мирна свест и немирна подсвест, или обратно.

Биографија

Жикица Димитријевић, српски песник и прозни писац. Рођен је 2. октобра 1959. у Врању, од мајке Драгице и оца Стојана. Завршио основну школу „Доситеј Обрадовић“ и гимназију „Бора Станковић“ у Врању. Студирао је Правни факултет у Београду. Члан је и један од оснивача Удружења Књижевника Врања (УКВ). Пише за децу и одрасле. Пише песме, афоризме и приче. Своја дела објављује у појединим часописима и порталима. Живи и ради у Врању.

Објављене књиге:

  • Тако се то збило, Прес клуб Лесковац, 2003.
  • Нећу да се жалим, Народни универзитет, Врање 2005.
  • Кад сам био мали, Врањске књиге, Врање, 2009.
  • Разум нека суди, Српска књига М, Рума, 2016.
  • Царске игре, Удружење књижевника Врања2018.
  • Распевани стихови, Покрет "Чувари Србије" Врање,2019.

Поједине његове песме ушле су у антологије песништва за децу. Последња књига за децу „Распевани стихови“ је рађена у коауторству са музикологом, професорком Александром Савић, која је написала нотни запис и са хором музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Врања изводи неке од песама.

Жикица Димитријевић покретач је и издавачке делатности заједно са песником Благојем Савићем. У питању  су три едиције: Првине, Поезија и Облик.

 

Оцените овај чланак
(5 Гласова)
Последњи пут измењено уторак, 29 септембар 2020 19:47

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Отворен Ритејл парк Зона - Радио Телевизија Врање https://t.co/zntjrZMjuf via @tripplesworld
Епидемиолошка ситуација на граници ванредне - Радио Телевизија Врање https://t.co/M8IC1ySiVN via @tripplesworld
Од Нове године нови услови за одлазак у пензију - Радио Телевизија Врање https://t.co/PdeJJfIBdG via @tripplesworld
Follow RTV Vranje on Twitter