Приче са југа

Приче са југа

Прича је писана на српском језику, призренско-тимочки говор, сврљишко-заплањски дијалект

Бадње јутро. Диго се у чет`ри. Напоље мрак. Ведро. Сјаје дзведзде, како да ји је неки, пуне канате, расипал над нашу кућу. Месец се окрњил, неје више пун како однекња што беше, како да га срамота што је так`в шут, скутал се у грање од тополе прикај реку и бледуњаво слаји. Од мен се не мож скуташ, думам си. Ћу те видим. Па што ако више не сијаш у пун сјај? Јоште си месец. Ја ли сам бољ? Погрбил сам се, накривујем, недочујем... Али, јоште се у људи бројм.

По кућу све живо спи. Не чује се ништа. Бабичка се истресе из чрге кисела, промрси нешто себе у браду, а ја јо велим:

-Добро јутро! Не кисели се. Бадњи д`н је. Тесто ће ти се прекисели. Иди меси чесницу, а ја идем у бадњак.

-Сас кога ће идеш?

-Сас синови и унуци.

-Аааа... -  прокрча, па си искочи.

Облеко се како је ред, у вежену кошуљу и прослук, панталоне на брич, опаса тканицу, облеко нову антерију сас гајтани, обу вежене черапе, оп`нци кљунаши, врз антерију кожук... Тури нову шубару наглав.Врљи једне шаке воду на очи и једну ракију у гушу. Све чекам да се моји издизају. Ће с`вне. С мрак се иде.

-Спасено, иди изокај ји димо у бадњак!

-Петла угруди сваки треба има – преврљи она преко рамо.

-Какво рече?

-Не ока се. Сам се човек диза кад по божју послу треба иде.

-Неје тој божја него човечја посла.

-Ал по божји ред је. И у славу Бога.

Појдо сам да ји изокам.Закорачи, па застану. Звоне ми у уши онија бабини речи. Истин... Ја ли ћу ји на зор` терам? Рекал сам им јучер. Не мора им ни рекнем. Сами си треба већем знају. Узе кравајче што бабичка синоћ опекла, сипа винце у шише, од мед`к у једну теглицу, узе секирче, па уз пут, с божју помоћ, сам у забран.

-Добро јутро, бадњаче!

Ћути шума. Не зна дрво које ће је бадњак.А и да знаје. Какво би знало? Ја да сам тој свето дрво које ће газда пробере на ов`ј свети д`н, сам Бог да будем у кућу домаћинову, не би жалил да ме одсечу и да кноћи на радос` и благослов изгорим.Пробра јед`н младар. Назва му божју помоћ, па га посипа сас вино и намаза сас мед, тури пред њег лебац, помоли се Богу и захвали му што ни види, па зама`ну од исток. Још двапут и дрвце паде.Прибра оној у цедилце, сасве иверје што изрипи, узе си секирче, заметну бадњак на рамо, па низ пут Срето комшију Петронију. И он сам клеца уз пут.

„Христос се роди!“

„Ваистину се роди!“ – отпоздрави ми.

„Сам ли у бадњак?“

„Како и ти.“

„Деца спе.“

„Спе.“

„Нек спе. Они ноћу живе.“

„Оно, јес`. На исто место били...“

„Ја моји јучер опомену да се иде у бадњак. Одјутрос никога нес`м окал. Можда и би, али баба ми не даде. Све тој спи како заклано, и мушко и женско.“

„Мора спи. Они полегали у пола четри. А ми смо се дигли у четри. Када мислиш да це наспе? Ће спе цел д`н и це издизају кисели и недоспали пред вечеру, па це нареде уз астал кад огладнеју.“

„Само да не пију и не пуше.“

„Какво мислиш да работе цел ноћ у задимен кафић доле у село? Ако и не пале, они седе там и удисају оној што издисају сви онија који пале. Онија што не пале попуше више него онија који пале. А не пију пред нас. Пред јутро се у собу мож напијеш од ваздук у собу у коју спе. Како у кацу сас превреле комине, кад надзрну. Искочи си. Стеже ми се угруди. Ми смо зором ранили. Пре сл`нце смо се дизали и вазд`н орни на работу били. Вечером несмо у телевизор блејали ни мерили сокаци, него смо легали да одморимо од работу и децу да прајмо. Јутром смо се одморни дизали. С`г нема ни деца, ни одмор, ни работа. Наши млади работе исто што и други. За коју годин трње и боцка ће ни урасте, неће да има који да оре и копа, а овој што је пред телевизор ће вата свет који му се там приказује, у  који мисли да мож без работу да живи. Овај мода ће ни на сви куће раскући!“

„Немој, комшијо. Бадњи д`н је. Време неје за кукање, него за радување!“

„Сас кога да се радујем? Кој ће ме дочека с`г кад бадњак донесем? Сас куга ћу прасе шурим? Који ће пијуче по кућу и да се радује? Све тој спи. Бабичка ће ме намрштена дочека. Мислиш да њој мило што мора криви чворновате руке у тесто и које још? Снаје и унуке леже како рањенице. Синови и снаје били на свадбу у комшил`к, код Јордана. У наше се време свадбе у пос` несу терале!“

„Све се променило.“

„Тој ти и казујем. Ја сечем бадњак и молим Бога ак`л у главу да им врне, да се деца у људи преобрате и да живе живот по божји, а не по ђавољи план, да се рађају и радују. А они спе. Ни молитва им се не прима кад ју не чују.“

„И да чују, кад не ају, нема вајда.“

„Него, даће Бог и ов`ј убав д`н да се у памет уведу.“

„Мора им се прича.“

„Какво да им причам? Прича, прича... Никој не слуша. Ако већ не слуша, нека гледа. Ја и баба сас свој живот сведочимо како човек ваља да живи.“

„Е, Тике, тој си је ваш живот. Они си њин живот живе у њино доба. Ми смо за њи старовремски и заостали.“

„Тој и моји мисле. Унук ми вели да ме време прегазило, па му тој малко било, него се поврнуло у рикверц да ме допрај. Али, док мрдам, ја ћу ред и обичаји да водим и да живим како човек. Они, ако оће, нек гледају, нек се очовече. Ако неће, нек работе како оће. Док сам жив, ја ћу како знам. Оно, и они ће како знају. Него, дим да кољем прасе. Отоди д`н.“

„И ја дим да одсечем бадњак, па да се вртам да кољем. Овија моји нумеју. Стра ји да закољу прасе.“ 

Последњи пут измењено уторак, 05 јануар 2021 21:44

Комешају се кристали снежно-ледених пахуља у ваздуху. Њиме вечерас господари помало усиљени зимски ветар. Претумба их са краја на крај, диригује им вештим, искуственим рукама. Поиграва се хладним, помало претећим кажипрстом и увија их у спиралу. Разиграно бира на чијем ће се лицу његови саиграчи – пахуље, залепити.

У једној улици, готово да нема живе душе. Касно је. Или прерано. Оно доба у коме се не ваља размишљати, ни одлуке доносити, јер је ум већ благо заспао. Оно доба у коме је човек помало симпатично луцидан. Иако је улица, боље рећи главни трг у граду, готово да нема ни аутомобила.

Хладно је. Смешка се ветар, трљајући охладнеле, али још увек веште прсте. Нека је, помисли гордо. Дошло је и његово време. Нека га се људи и остали живи свет помало боје. Доста је уљуљкивао и мамио на улице након врелог летњег дана. Време је да мало заплеше сам.

Звиждући омиљену мелодију фијука, угледа једног јединог пролазника. И не би му се поглед задржао на њему, да му није један детаљ посебно запао за око. Ова прилика беше крупна, јака и непогурена, каква иначе врло често бива када се Он, господар фијукања разигра. Ова прилика беше висока и поносита. Мушкарац. У капуту ледено сиве боје који досеже до колена. Без капе или шешира.

„Без капе или шешира“, ветар понови, помало замишљено, отежући ове изговорене речи. Да, то му је привукло пажњу. Човекова неосетност на зимску хладноћу. Одрешена смелост и одважност да полако, ногу пред ногу, корача по утабаном снегу. Без журбе. Као да у хладноћи ужива.

Фијукну се ветар око ове крупне прилике да осмотри ближе своју вечерашњу занимацију. Ионако сада пречег посла нема. Па досади му и то бучно фијукање. Направи брзи лукави покрет око његовог тела. Подиже му леву страну ивице тешког капута и лупи га јаче о колено. Човек као мало успори али убрзо настави у свом решеном ритму хода. Заврте ветар, тај господар фијукања, прстима и посла уигране пахуље на мушкарчеве образе. Истопише се чаробни, бљештави кристали леда истог часа. Остаде само једна мала груписана чета пахуља на самој ивици горње усне. Човек као да осети њихову снежну милину те се благо и нежно осмехну. Најнежније се осмехују прикривено горди људи.

Нема сумње, помисли фијукач, овоме је вечерас баш све угодно. Не пустајући га из вида, настави да га прати хучући му својим ветрењачким плућима у леђа. Посматра му већ помало наквашену густу црну косу. Као да су се благе коврџе још више у себе утулиле, не би ли му чело угрејале. Шта би помислила његова мајка када би га видела оваквог, олако препуштеног замкама зиме? Она која га је, још док је био несташни мали дечак, снажно грлила телом и рукама не би ли га од овако снажног ветра загрејала. Заиста човече, па где ти је памет? Промрзле су ти те крупне, горопадне шаке. Куд ћеш с њима?

Човек се не погури од хладноће. Остаде недокучив његов усправљен став и смео ход баш као што су и сам ветар и сунце, ватра и вода недокучиви. Можда је овим човеком господарио ветар. Али неки ветар његове душе. Јер у њему су све спољне силе подједнако присутне. Можда је ветар на ветар ударио.

И устукну, господар ветар пред овим човеком. Сакупи последње распуштене пахуље, те их метну у поголеме џепове. Расипаће их можда касније, нека им се деца радују.

Остави човека  на свом путу и науму. Неки се људи ни на ударце не осврћу.

Господаре собом.

 

Насловна фотографија: Миломир Ковачевић „Добро дошли на Голи оток“

Тишину родитељског дома, у овај касни вечерњи сат, ремети шушкање из гостинске собе. Већ сатима седим над отвореним лаптопом и ни једну реченицу не могу да смислим. Нека чудна блокада везује ми ум и руке и ја се предајем тренуцима који ме носи унатраг. Прва мисао ми беше шта раде мишеви у кући у којој нема хране, а онда се сетих да нису пробирачи, већ глодари који сем гвожђа могу начети све. Стресох се од помисли да су мишеви пре пар година у једном породилишту бебама појели носеве. Талас нервозе крену ми телом. Дође ми да зграбим мобилни и оном идиоту, мом уреднику, који ме је послао овде, саспем свашта у лице.

„Колега Борисе, захтевам да за следећи број напишеш причу која ће уздрмати читаоце. Доста је твојих реалистичних прича са сладуњавим крајем. Људи воле сензације. Овде ти је новац и докуменат о плаћеном одсуству од пет дана. Иди у оно твоје село на Старој планини и напиши причу која ће се памтити. Тa планина је била скрајнута и у сенци других. Њено време тек долази.“

Иди и напиши. Као да је то лако. Да тражи сензацију у опустелим селима може само будала, а ја сам допутовао са овим циљем. Могао сам и да је измислим, човек свашта измисли, али ми ништа није падало на памет.

Моја родитељска кућа самовала је већ десетак година од како је мајка умрла. Долазио сам једном годишње да обиђем кућу и гробље и враћао се у Београд. Кад сам понудио новац комшиници, баба Велики, да повремено уђе, покупи паучине и проветри кућу, она је просто срдито одбила новац али ме замолила да јој дозволим да пред кућом сади башту, где је некада и била. Пристао сам на ту погодбу. И никако ми није јасно зашто људи са села налазе задовољство у раду, док градски човек машта да са мало труда заради много пара.

Када сам данас стигао дочекале су ме шарене леје са поврћем и некако ми вратиле радост и наду да ипак овде има живота. У кући је све као некада. Гледам у црвоточне рамове по зидовима из којих ме са фотографија посматра породица. Чини ми се као да ми деда намигује и ја му несвесно намигнух. То смо увек радили када смо се око нечега домунђавали.

Памтим онај кишни октобарски дан када смо мајка и ја допутовали у село. Пар година мог детињства проведених у Београду добро сам упамтио. Становали смо у једној трошној кући на Дорћолу код газдарице, госпође Маре. Није прихватала да је зову другарица. Била је добра и веома нам је помагала. Отац је радио, био је директор неке фабрике, одлазио на састанке, на службена путовања, па је мало времена проводио са нама. Мајка је била посвећена породици, помагала је госпођи Мари која је била чувена шнајдерка и тако попуњавала доколицу и радовала се што је побољшавала кућни буџет. Повремено смо одлазили до зграде коју зида татина фабрика за своје раднике и у којој  ћемо ускоро и ми живети. Мајка је обилазила продавнице намештаја и тачно је знала како ће стан изгледати кад се уселимо. Отац се смејао на те њене детињарије, а и сам се томе радовао. Недељом нас је обавезно водио у оближњу кафану на пет са луком, а некада би са нама ишла и госпођа Мара. Тада би настајала препирка ко ће да плати ручак, а кад је тата одрично одбијао да она плати, госпођа Мара ми је испод стола стављала новац у џеп од панталона, који сам касније трошио на бозу и шампите у посластичарници близу наше куће. Мама и тата су о важним ставарима разговарали шапућући док сам ја листао неку дечју књигу правећи се да читам, а умирао од жеље да чујем шта је то што ја не треба да знам.

Последњи пут измењено среда, 16 децембар 2020 20:03

Илустрација у тексту:

Eскавиљо – Коњаници у магли 1983. уље на платну

***

Коњаници су се лаганим, парадним касом у облику пирамиде, кретали ка згради Окружног началства. Напред тројица, неколико десетина метара иза њих мало већа група, па иза њих још већа. Они су само извидничка патрола. Главнина је притајена и чека, неколико километара испод Врања, код Мораве.

Мере опреза никад нису наодмет, макар у варош улазили и као ослободиоци. „Освободители.” Поносни су на ту реч. Једино им није јасно зашто Врањанци не бацају цвеће пред копита њихових коња, не дижу своју децу да их ослободиоци благосиљају и не кличу им док пролазе крај њих.

Врањанци су и раније гледали поворке коњаника, али ови „ослободиоци” нису зрачили ни ведрином ни добрим намерама. Вртели су главама као да се нечег присећају и држали подаље од њих, као да им доносе неку непознату болест или заразу. Врањанци су увек неповерљиви према странцима, макар они били и ослободиоци. Опустиће се касније. Постаће кумови и побратими како то у ратним годинама увек бива. Сада је обострани опрез пожељан. Људи су људи, али странци су странци. Страни војници поготову.

„Ослободиоци” иду ка срцу Врања у дисциплинованом војничком поретку, сигурним ступањем 72 својих коња. Они се увек осећају као богови, али само најискренији и најхрабрији наглас изражавају своје амбиције у том правцу. Увек спремни да проспу воду и прашину на туђе ватре да би само они могли да сијају. Нормално обележје младића који траже своје место у свету. Поносни млади људи. Исправљени у седлу, добро наоружани, на великим борним коњима, зраче достојанством. Не показују забринутост. Ако су шпијуни који тврде да их Врањанци чекају као ослободиоце погрешили, неће показати страх или кривицу. Од тога им зависи да ли ће преживети ако до борбе дође. Неки су годинама слушали како се Врање гоји и дебља. Сад су дошли да га ослободе или очерупају. Мирно и радосно припајање отаџбини је највероватнија варијанта. Велики бојни коњи не заостају за својим јахачима ни изгледом ни појавом. Топот челичних потковица одзвања бочним сокацима као ехо.

Сусрет са смрћу била је изненадна и болна. Неко од другара каза: „Човек без имена је мртав!“ Загледали смо се као да смо видели неко чудо и потрчасмо ка реци, као да нас је неко гонио. Човек без имена, који је имао белег на лицу, као да је рањен ножем, лежао је крај обале реке, стотинак метара од његовог кућерка! Нико није ништа говорио; старији су одмахивали рукама као да су хтели да нам кажу како ово није место за нас, дечаке! Послушасмо их, напустисмо овај тужни крајолик и преплашени, због надошле слике, отишли смо својим кућама.

Сутрадан је Човек без имена сахрањен недалеко од његовог дома. Сељаци су преносили глас изговорен свештенику: „Кад умрем, а то ће ускоро бити, сахраните ме крај моје куће!“ Последња жеља му је била испуњена. Цело село је било на сахрани Човека без имена. Сем нас, дечака, јер су нам родитељи забранили да напуштамо наше домове.

После његове смрти остао је једино његов – пас! То је било све што је Човек без имена имао крај трошне куће! О псу се старао сеоски свештеник. Виђали смо га у близини сеоске цркве! Када је угинуо, нико у селу није знао ни речи да изусти! По казивању старијих, то се догодило тачно када се навршила година од смрти безименог човека. Причали су сељаци да је пас дошао до места где је сахрањен Човек без имена и да је ту престало да куца његово срце!

Страна 1 од 2

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Ухапшен због крађе новца у пољопривредној апотеци - Радио Телевизија Врање https://t.co/Eyd6PkQ84U via… https://t.co/Cr8quXvslN
Осумњиченом за пресретање аутомобила код Превалца 30 дана притвора - Радио Телевизија Врање https://t.co/7e1tO7Ojdc… https://t.co/HiU0nUsHGh
У току санација речних корита и мостова у поплављеним подручјима - Радио Телевизија Врање https://t.co/xIQaV69Lz6 v… https://t.co/XWljtYqiBv
Follow RTV Vranje on Twitter