„Традиционалну укуси југа -  Врањска Бања 2019” назив је манифестације која је у суботу, 10. августа, први пут одржана у Врањској Бањи. Промовисана је врањска кухиња, али и друга јела карактеристична за југ Србије.

Идеја организатора је била да на једном месту окупи љубитеље кувања, у овом случају несвакидашњег јела – гулаша од телећих репова. На истом месту, нашле су се и домаћице које су присутнима представиле своје вештине у мешењу пита из врањског краја и околине, а пре свих, самсе. Љубинка Стевановић из Владичиног Хана је, према оцени жирија, умесила најукснију самсу, која јој је донела прво место на овом такмичењу. Друго место припало је Слађани Ђорђевић из Врањске Бање, а треће место Милици Ђорђевић, такође из Врањске Бање. 

Гулаш од телећих репова, старо јело са југа Србије, припремало је 13 екипа, користећи своје мале и велике кулинарске тајне које би их довеле до освајања прве награде.

У изузетно јакој конкуренцији, жири ког су чинили Стефан Илић, професор гастрономије, Душан Анђелковић, представник Туристичке организације Врање и Чеда Kрстић Апсанџија, једногласно су саопштили да је најбољи гулаш направила  екипа „Kицко”, чији је укус гулаша освојио непца стручног жирија, а као награду су добили котлић са сталком. Друга награда у виду сача, припала је члановима  екипе „Дринк тим”, док је трећа награда, пекач, отишла у руке  екипи „Гага”.

Изузетно весела атмосфера употпуњена је и након проглашења награда, игром KУД –а „Врелац” из Врањске Бање, наступом виртуоза на хармоници Слободана Јовановића из Врања и на крају, трубачким оркестром „Весели Врањанци” на челу са Немањом Димићем.

Организатор манифестације „Традиционалну укуси југа -  Врањска Бања 2019”,  била је Туристичка организација града Врања.

Завршен је други међународни фестивал средњевековне културе „Kесар фест”. Отварање је било у петак, а гости из Мађарске, Бугарске и српских градова Сталаћа, Београда, Краљева и Грачанице приредили су пригодан програм за Врањанце. Овом фестивалу су се понајвише радовала деца јер витешке борбе и принцезе се не виђају сваки дан.

„Кесар фест” почео је свечаним дефилеом витешких дружина од градске цркве, Карађорђевом улицом до Градског парка.Ту су били намештени шатори , разбацане бале сена, сва витешка опрема од мачева, ножева, копља, секира,  до оклопа, шлемова, штитника, стрела како би се што верније дочарао средњевековни начин живота и сачувао од заборава.

Тема овогодишњег фестивала била  је Бој на Косову који се догодио 1389.године.

„Кесар фест има за циљ да представи средњевековну историју Врања, Пчињског округа  и општег самог положаја града Врања на тој рути старих римских византијских путева. Овај фестивал има бајковит елемент, јер не постоји клинац на свету који није маштао да буде витез и девојчица која није маштала да буде принцеза. Спојили смо наша интересовања и спорт у једно и то изгледа овако”, каже Александар Станојевић из витешке дружине „Жута сова“ и коорганизатор ове манифестације.

Окупљају  се сваког лета по целој Србији и Европи и мајсторска нота је како истиче Александар Станојевић,  да се реконструише неки догађај из одређеног периода историје. Већина је из 14. Века, који многи означавају као период процвата Србије.

Свака витешка борба изискује снагу али и интелигенцију. Таква је бохурт борба коју смо имали прилике да видимо у суботу.

„Бохурт је спорт, односно борба под пуним оклопом под оређеним правилима. У појединачној про борби где противник мора бити оборен на земљу и сваки ударац се рачуна по бодовима. И онда као победник изађе онај ко је бољи, агресивнији и зада више чистих удараца. Постоје појединачне и групне борбе. Групне борбе су три на три, пет на пет, некад  21 на 21 ”, каже Александар Станојевић.  

Борба захтева адекватно витешко одело. Сваки штит, оклоп и шлем има своју историјску позадину и направљени су тако да можемо слободно да их назовемо верном копијом.

„Мој оклоп су радила 4 мајстора по историјским изворима. Свака рукавица и сваки прст има одређени број нитни, сваки сегмент оклопа  се везује на одређени број каишева и то су неки стандарди који морају да се испоштују. Оптимизација оклопа је нешто друго, прављење помоћних појасева који се налазе испод оклопа да би се ноге носиле на тежину кукова, тако да не морате да се умарате превише. Јакна која је уз тело омогућава вам максималне покрете. У оклопу морате бити покретљиви, јер ако нисте онда ће то бити лоше по вас”, каже Александар Станојевић.  

Упознали смо „ковача из 14. века”  и саслушали његову причу о оклопарском занату.

„Бели орлови окупљају око сто чланова широм Србије. Наше удружење се бави оживљавањем средњег века, конкретно 14. века у Србији. У склопу нашег удружења имамо неколико секција који се баве разним занатима. Мој занат је оклопарски и он је замро пре једно 300 година. Међутим 80-их и 90-их јављају се прве реплике оклопа због потребе филмова и како је време напредовало боље и аутентичније су се радили оклопи. Оклоп који ја носим је реплика руског оклопа из 14. века, налаз из Новогорда у Русији. Сваки оклоп се ради по човеку који га носи. Један оклоп не може га носити више људи. Целокупан изглед мора имати историјску подлогу. Наши докази су са фресака или минијатура који су остали из тог периода, каже Александар Урошевић, Удружење „Бели орлови”. ”

Доста се истражује пре него се крене са шивењем одеће. Ту су историјски списи, књиге, документи који су од великог значаја за припаднике Удружења.

„Долазимо из Сенте и бавимо се средњевековном баштином . У овом удружењу сам већ четири године. Ја сам дворска дама и моју хаљину је сашила кројачица. Али истраживали смо податке какве су се хаљине носиле у то време. Иначе, студирам историју у Новом Саду и то је мени блиско. Идемо на тренинге и ко год дође и жели да буде у средњевековној дружини ми га примимо”, каже Медина Пири из Удружења  „Свети Лонгинус ”.

Птице су биле пратиоци бројних ратних похода. Неке су биле весници несреће, а неке су доносиле срећу и пратиле своје вође. Не каже се тек тако:  „брз као соко” или „око соколово”. 

„Ово је Азра, женка сивог сокола из Краљева. Има свој кавез, када је лето она је у кући због атмосферских утицаја пошто јој смета јако сунце. У јесен иде у лов и наши Немањићи су са њом ловили и од њих имамо 1000-годишње наслеђе. Ова птица је симбол светлости у тами. У време Немањића, а и раније, соко је био скупљи и од злата. Наши калуђери  у време Османлија су узимали овакве птице и остављали им храмове и захваљујући овим птицама многи храмови су остали кроз време”, каже Перица Ивковић.

У недељу је званично затворена манифестација и додељене су награде. Прва награда износи 22.000 динара, или шлем, друга награда професионални бохурт штит , а трећа награда је професионална  бохурт секира.

Манифестација се припрема током целе године и има тенденцију раста. Циљ је да дође што више посетилаца. И да се покаже да поред телефона и видео игрица постоји неки други свет и догађаји који имају едукативни и спортски карактер. Покровитељ манифестације је Град Врање, Туристичка организација и Удружење „Жута сова”. 

Званично је отворена манифестација „Кесар фест” на школском терену Гимназије. Овај фестивал који осликава средњовековни начин размишљања и рада, по први пут се организује у нашем Граду. Пред врањском публиком приказана је борба витезова и игре ватром. „Кесар фест” се организује под покровитељством локалне самоуправе и Туристичке организације града Врања.

Концертом пијанисте Зорана Имшировића, оснивача и уметничког директора фестивала ,,Пиано самер”, у Дому војске у Врању завршена  је овогодишња светковина  класичне музике. Председник Скупштине града  др Дејан Тричковић  најавио је да ће  наредни „Пиано самер” фестивал,  бити организован у новој  позоришној  дворани  са најсавременијом расветом и озвучењем. Шест  дана овогодишњег „Пиано самер”  фестивала  било је обојено звуцима клавира, по нотама   из стваралаштва најпре Кларе Шуман, којој је фестивал био посвећен поводом 200. годишњице њеног рођења. Клара Шуман била је једна од првих жена која је јавно наступала, компоновала и бавила се педагошким радом.  Због тога је  међу уметницима који су наступали био највећи број  жена.

Публика је имала прилику да ужива у музицирању реномиране  пијанисткиње из Турске Гулсин Онај, две младе, али већ афирмисане уметнице из Грузије Нино Гуревич и Ани Такидзе, као и наше Драгане Тепарић. Наступио је и  врањској публици драг професор Мајкл Лесли, пореклом из Аустралије, који живи и ради у Минхену. Фестивал је концертом заокружио  оснивач и уметнички директор „Пиано самер”- а  Зоран Имшировић. Под називом „Музички тестамент” свирао је дела Шуберта и Чајковског. Публика је  аплаузом  више пута враћала на сцену овог уметника.  Организатори фестивала  могли су да буду задовољни, али ће наредне године имати прилику да концертирају у много бољим условима.

Председник Скупштине града Дејан Тричковић најпре је оценио да су Врањанци имали прилику да прате предивне концерте са  светски признатим уметницима. Захваливши  Војсци Србије која годинама уступа салу Дома војске  за организацију концерата, најавио је да ће од наредне године  „Пиано самер”  бити приређиван у новој сали позоришта. Уз најсавременију расвету и акустику публика ће имати прилику да ужива у концертима. Велико признање „Пиано самер” фестивалу представља позив за кооперацију са Музичким свечаностима у Бајројту у Немачкој. Од 2020. године, уз подршку италијанског министарства културе, део фестивала организоваће се и у граду Нардо на обали Јонског мора.