Текстотека: Добро је IN

Лако је у добру добар бити, бити добар у злим временима, нема цену.

Прва недеља епидемије, била је тешка, конфузна, у најмању руку чудна. Мало људи на улицама, утишало се све, завладали страх и неизвесност, нема, што би се у нашем послу рекло, ит тона. Крајем те прве недеље,примећујем људе које ујутру срећем док идем на посао. Неке познајем, већину не. Оне које познајем, јавим се, некада само климањем главе, некада дизањем руку, а некада се и не јавим. Али крајем те прве недеље примећујем да ми се јављају и они које не познајем лично, мада се стално срећемо. Примећујем и да ми се осмехују, као да ми осмехом кажу: "Добро си значи, идеш на посао.’’ 

Како си? Питају ме познаници, а и ја њих. И тек сада осећам да то питање заиста има тежину. Слушају мој одговор, процењјем да им је заиста стало да чују како сам и са осмехом одлазимо свако на своју страну. Како је то диван осећај, то сазнање да је и познатим и непознатим људима драго да те виде и да си добро. Као да кажу - добро је, преварисмо корону. Како то доброта исплива из људи, чини се, када се најмање надамо?

После те прве недеље постало ми је уобичајено да ми се јављају људи које не познајем, да се осмехују када ме виде и да ми на тај начин улепшају дан. Надам се и ја њима. Некако смо сви постајали бољи, људскији како је епидемија напредовала, а мере бивале све строже. Почели смо истински да бринемо једни о другима. Више смо се помагали, разумели, на послу, на улици, код куће. Моје пријатељице причају да су коначно њихови мужеви, средили неке делове кућа, које су годинама одлагали. Кажу: Добро је дошла ова корона, иначе никада не би очистили подруме...

На послу смо се допуњавали, делили дезинфекциона средства и заштитну опрему, лекове, није се питало ко ће кувати кафу, иначе један од омраженијих послова. Кувања кафе прихватио се и мушки део колектива.

На трафикама, коначно осмеси продавачица. Иако су усне прекривене маскама, видело се то по очима. Примећујем на улици све више возача пропушта пешаке, на шта их раније никаква казна није могла натерати. Из једног аутомобила довикује супруг колегенице: Хоћеш да те повезем, идем у твом правцу? Ја сам нажалост ишла у другом, а била сам уморна и знам да се колегеница не би љутила.

У време епидемије, живот у стамбеним зградама, нарочито у време дугог полицијског часа какав је био за најрадоснији празник Ускрс, и није најсрећнија опција. Али доброту људи ни полицијски час не може да заустави. Тако смо имали весео и радостан Ускрс. Наш комшија који је музичар и има своју групу, приредио нам је празник за памћење. Током целог поподнева, свирао је и певао. Орило се цело насеље, захваљујући његовим појачалима. Колико су дозвољавале терасе, толико је и коло било дуго, а аплауз за извођача - никад искренији.

Најзанимљивије је, ипак било на пијаци, када је после неколико недеља, поново почела да ради. Од питања "како сте" до "тражила сам вас, ишла сам до зграде да видим да ли сте ту, да вам оставим сир... долазим радним данима, надам се да ће почети и суботом... Јесте ли добро, ми смо се спасили, биће добро’’, биле су речи  које су се најчешће чуле. Нема оног "скупо ти је то’’, нема "мање си ми измерила’’, нема "ја не варам на меру, ако ти се не свиђа иди код другог’’. Осмеси и радост поновног виђења, некако, као после бомбардовања. И док сам радила анкету на пијаци, добила сам чак и "Извини, али не могу да причам нисам ти ја за то". У неко друго време само би побегли, без икаквог извињења, као да пушку усмеримо ка њима, а не камеру и микрофон.

Сусрет са старијим комшијама, помало смешан. Ми на терасама, они испред зграда, изашли да прошетају после 34 дана карантина. Ми се нагињемо, они дижу остареле вратове, колико им то здравље дозвољава, да нас што боље виде и поново искрена питања. „Како сте? Видимо радите, није лако“, и констатација са осмехом "Важно је да сте добро.’’ Важно је да смо сви добро, узвараћам, а одговор који добијам, натера ме да се замислим: „Ви млади да будете добро’’ -  остају да висе речи у ваздуху - Па, заиста и ми ћемо једнога дана остарити...

А како смо тек кафу пили, ми на нашој тераси, комшије на њиховој и довикивање. Једино није било гледања у шољу, али добре воље није недостајало. Временом смо и у граду могли да попијемо кафу, јесте она за понети, јесте на клупи, али добро је, боље ишта него ништа. 

Руку на срце, много недостају кафане. Оне су нам у души, некако их баш волимо. Све нешто мислим, када прораде, булдожером ће нас из њих извлачити, део по део. Али шта ћеш, мерак цену нема.

Кажу да је по нашој вери највише добро - Бог и да сви треба да тежимо врхунској доброти. После овог епидемијског искуства у потпуности прихватам ову филозофију, али и ону Русоову мисао да је природа човека и света неискварена и добра. За оне који не мисле тако, препоручујем Сократа који сматра да се врлина може научити.

Ово моје искуство је добро, а ваше ако којим случајем није такво, можда је право време да се запитате: Зашто?

Оцените овај чланак
(2 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:38

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Ђорђевић: Ускоро почиње реконструкција канализационе мреже на територији Града - Радио Телевизија Врање… https://t.co/nWEd934sp9
Отварање Бориних позоришних дана одложено за сутра - Радио Телевизија Врање https://t.co/ZlnTz6LDPw via… https://t.co/iBArUN1rOM
Ускоро измене закона о такозваним јефтиним становима - Радио Телевизија Врање https://t.co/eifOhUA5Ao via… https://t.co/iDtZfsymuS
Follow RTV Vranje on Twitter