Ускршња прича: Ослушни ветар

По прашњавом путу на старом бициклу, мали човек напредује ка граду. На задњем му је седишту овелика врећа и под њеном тежином, човек све спорије вози. Зној му већ увелико натапа чело, а врело априлско сунце припекло, као никада. Размишља да застане и мало одмори док са муком гледа на сат. Одлучује да стане, има времена, стићи ће. Приближава се широкој крошњи тек процвале јабуке и гле, на камену под дрветом седи млађи, човек са брадом. Мали човек помисли: ''Нисам сам на путу, стаћу, бар ћу имати друштво, а ових дана баш волим да попричам са људима.'' Стаје и наслања бицикл на канал поред пута. Поздравља човека који мирно седи и посматра придошлицу. Овај му отпоздравља и почињу разговор, као да се одавно познају.

  • Ја сам мали човек, хтео бих да се мало одморим, да ли вам смета да седнем ту поред вас у хладовини?
  • Не, не смета ми, баш напротив, волим друштво људи, одговори млађи човек.

Мали човек примети да млади човек има миран, сталожен глас и поглед који улива поверење, што иначе није својствено младима, а како је желео да поприча са неким, крену као из пушке.

  • Возим већ два сата овај стари бицикл, а и врећа тешка, баш сам се уморио, али морам. Ускрс је прекосутра и није требало на данашњи дан да ово радим, али није се могло раније. Много обавеза ме стигло, овај вирус нам скратио време, па не стижем као ранијих година, да спремим Ускрс - рече мали човек.
  • Да, видим да си се уморио и врећа ти тешка, а видим и крв капље из ње - рече млађи човек.
  • Јесте, али шта ћеш, такав је ред. Јагње за Ускрс је мој отац увек у кућу доносио и ја откад сам постао домаћин. Ове године не раде пијаце, морао сам да се сналазим. Не иду аутобуси, а мој човек од кога купујем живи у планинском селу, а тамо је јагњад најбоља. Није могао да дође у град, зато сам сада и ишао у село, по јагње, да донесем за Ускрс. Не могу да славим празник без јагњета. И наш је господ био жртвено јагње - реча мали човек.
  • Да, али велико ти то јагње, тешко је тај товар носити на бициклу - рече млади човек.
  • Велико, али ето, даћу пола брату, зато је и велико. Ове године баш и хоћу да му дам. Знаш, ми нисмо баш били добри. Када смо делили имање у селу посвађали смо се око неке међе и тако два брата, а не говоре. Годинама већ не идемо у село и нико не обрађује ништа, али свађа оста. Овде смо, кућа до куће и када крену ова прича са вирусом, његов син, момак леп, млад, доби температуру. Е, како је то страшно било, угасише се очи моме брату, док је чекао резултате теста. Нисмо говорили, али гледао сам га у дворишту, где ноћу шета и сам са собом разговара. Једне ноћи, изађем ја и кажем му, брате дај руку, браћа смо. Он ми пружи хладну, дрхтаву руку и поче да плаче, као што никада нисам чуо човека да плаче. Дуго је плакао, а мени се срце стегло, осећам, пући ће. Никада нећу заборавити ту ноћ. Срећом резултати су показали да његов син има блажу упалу плућа. Плакали смо и смејали се истовремео. Зато сам ти ја добри човече који слушаш моју причу, купио ово јагње за брата и мене - у једном даху исприча мали човек.
  • Да, рече млади човек, али зашто раније ниси отишао?
  • Нисам могао. Свакога дана идем код мајке, она је стара и не сме због заразе на улицу. Идем, носим јој храну и свежи хлеб, жао ми да једе стари хлеб. Данас се пости и рибу сам јој однео, тако је и наш господ људе хранио. Моја је мајка мене и брата сама очувала, отац је млад у руднику страдао. Мало јој и друштво правим, попијемо кафу, она срећна када ме види, а мени се срце стегне када је оставим. Чујем тамо у великим градовима, своје родитеље остављају у ово веме у Домовима за старе, кажу немају времена да им носе храну. Ја сам мали човек и не схватам, како баш сада да немају времена и то сада када у тим домовима, највише умиру- рече мали човек.
  • Можда раде или живе далеко, рече млади човек.
  • Можда, а ево и моја жена ради, ја не. Послали су нас када је ово почело одмах кући. А боље да нису, јер би тада имао пропусницу. Моја жена меси хлеб у пекари. Свако вече одлази да замеси тесто, а када се враћа, плаши се. Уведен је полицијски час, па не смем да пођем да је сачекам. Каже она да живе душе нема на улици, тек по које полицијско возило. Зна она да је нико неће напасти, али плаши се. Боји се и паса, нарочито када је више њих у групи. Претренем и ја свако вече, док стојим поред капије и чекам да јој чујем кораке. Добра је моја жена, вредна радна и децу ми је изродила. Ја сам некада знао да попијем, оно по нашки, тада су се и свађе дешавале. Истрпела је моја жена и то. Док је ових вечери чекам, сетим се тих дана и жао ми је, дође ми да себе истучем. Још је јуче устала у рану зору да фарба јаја.
  • Па,одакле ти јаја мали човече, кажеш да пијаце не раде?
  • Не раде, кажу да би ту могли највише да настрдамо, волимо ми да се ценкамо, да разговарамо са продавцима, да запиткујемо. Имамо ми наше људе од којих купујемо, па када се видимо на пијаци, изгрлимо се ко род рођени. То се сада кажу не сме, па боље да се не срећемо. Али дошли су они, натоварили јаја и зелениш у гепек, па се паркирали у близини пијаце. Окренеш се лево, десно, нема милиције, узмеш гајбу, даш новац. Више нико и не пита колико кошта, само да се купи. Без црвеног јаја нема Ускрса. Како унуцима да не дам црвено јаје. Дају се баш деци, јер су она живот, а шта је наш живот, ако нису наша деца и унуци. И њих не виђам ових дана, кажу деца могу да преносе вирус, а и због њих, мали су. боље је тако.
  • Како ћеш им онда дати јаје, ако их не виђаш мали човече - рече млади човек.
  • Моја добра жена је купила корпице, ставиће јаја и однећу им до врата, али то тек после полицијског часа. Више од три дана не смемо нос из куће да промолимо. Неће доћи ове године, да се окупимо на ручак, али ми ћемо поставити сто и на свако место оствити фарбано јаје. Такав је ред и помолићемо се онако како знамо, јер не може ни у цркве да се иде. Рекао је нама наш Патријарх, молите се у својим домовима, тако ћемо и радити- рече мали човек.

Устаде и поче да се припрема да пође.

  • Где ћеш сада мали човече, зашто одједном журиш -упита млади човек.
  • Тако ми је било лепо док сам разговарао са тобом, додуше више сам ја причао, теби готово да нисам дао до речи да дођеш, али обећавам ти, када све ово прође, доћи ћу на ово исто место да саслушам твоју причу. Сада морам да журим, ускоро ће полицијски час, треба да стигнем кући - рече мали човек.
  • Теби је баш тешко мали човече?
  • Није ми тешко - одговори мали човек.
  • Како није? Славићеш Ускрс без највољенијих, нећеш моћи ни у цркву да се помолиш, прошао си километре да обезбедиш храну, данима из куће нећеш смети да изађеш, ево и сада мораш да журиш, иако си на измаку снаге.
  • Није ми тешко, мој нови пријатљу, тешко је било нашем Спаситељу, који је због нас, голготу прошао. Нама је лако, рече мали човек. Хајде, ако се не видимо Христос Васкресе.  Поздрави човека са брадом и крену бициклом, са својим теретом из кога је још увек капала крв.

Брадати човек устаде подиже руку и док се мали човек полако удаљавао рече:

  • Ваистину Васкресе, велики човече. Нећемо се никада више срести и нећемо разговарати, јер ти моју причу већ знаш.

У том се тренутку мали човек окрену још једном, махну свом пријатељу и насмеја се. Млади човек био је у недоумици, да ли је то ветар однео његово речи,  да ли га је човек чуо, па се зато окренуо? Ни анђели не знају увек одговоре на сва питања.

Можда вам се на почетку учинило да сте ову причу већ чули, и јесте, само сте овога пута мало боље ослушнули ветар.

 

Оцените овај чланак
(2 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:40

1 коментар

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Ђорђевић: Ускоро почиње реконструкција канализационе мреже на територији Града - Радио Телевизија Врање… https://t.co/nWEd934sp9
Отварање Бориних позоришних дана одложено за сутра - Радио Телевизија Врање https://t.co/ZlnTz6LDPw via… https://t.co/iBArUN1rOM
Ускоро измене закона о такозваним јефтиним становима - Радио Телевизија Врање https://t.co/eifOhUA5Ao via… https://t.co/iDtZfsymuS
Follow RTV Vranje on Twitter