Лични став: Кад новинарки забраните да се креће

Било је увек на спуску лепих жеља, у честиткама и поздравима:Само нека је здравља- У здравље - Прво здравље, па све остало -  говорили смо, а размишљали нисмо. Или јесмо, само онда када би нам показало зубе, нама, нашима. За друге нисмо много марили или врло ретко.

Да је сада заиста прво, а не само део списка жеља, жестоко нам је показало. Колико смо га ценили, тако нам је и вратило. И опет исто радимо.

Ових несрећних дана док гледам редове људи у продавницама, јер само тамо и можемо да одемо повремено, не могу да се не чудим људској глупости. Скоро 90 посто нас има вишкове, неко пет до десет килограма, неко не може да се сагне од дебљине али уредно купује гомилу хране. У преводу, изолација једнако храна. И знамо да ће нам и због тога једнога дана здравље опет жестоко показати да је на првом месту. При том, не могу да се отргнем утиску да би добра већина требала да прати часове на јавном сервису за основце. Чисто да се подсете колико беше један дужни метар.

Мислим да ћемо и ово лудило брзо заборавити, нарочито наш народ коме као да је у генетском коду записана лоботомија. Многи ће извући и корист из свега овог. Већ видим наслове књига, филмова, серија: Мој живот са короном, Моја изолација, Никад више на сајам, итд. Готово да верујем да ће идуће године Оскар припасти филму са темом вирус корона. Али неће бити комерцијалан као што није ни Милионер из блата, јер подсећа на бол, а ми то увек желимо што пре да заборавимо.

Ових дана највише боли тишина. Толико боли да смо сви болесни и без тестирања. Тишина пуна неизвеснисти, зазирања од свих и од свега. Људско биће на социјалној дистанци. Да ли смо сви Рибинзон Крусо? Боле празна улице, тргови, станице, школе без ђака, цркве без верника, игралишта без деце. Боли живот без људи.

И не помажу, или само на кратко помажy, најсавременија дигитална достигнућа, свега смо сити. Не помазе ни кршење полицијског часа и то сам пробала. Ишла сам да бацим смеће у контејнер јер немам срећу да имам двориште. Иначе, веома ретко износим ђубре, тога ме поштедела моја друга половина, али овога пута сам баш желела. Можда и да покажем систему да могу да га преварим, а можда само да осетим слободу. Није ми се допало. Звук кесе коју сам бацила у контејнер одјекнуо је као бомба. Никога није било да се окрене да ме попреко погледа, само тишина. Додуше, разлетеле су се неке птичурине које ових дана највише мрзим, нарочити када их гледам док слободно лете. Завидим и псима луталицама. Заузели целу улицу, уживају, крећу се слободно. А где смо ми? Тако смо дуго веровали да смо велики, да можемо све и да звезде можемо да дотакнемо.

Нисмо размишљали о ономе ко нам, при том, мердевине држи. А рекао нам је Сент Егзипери: Гледао сам човека који је хтео да дохвати звезде, сви су му се смејали, а ја сам му мердевине држао. Да смо схватили да су мердевине наше здравље, можда би научили и колико смо мали. Овако нам је један микроорганизам, величине до неколико стотина милимикрона, видљив једино уз помоћ електронског микроскопа који повећава више од 100.000 пута, то показао.

П.С. На насловној фотографији је врста орхидеје која расте у Бразилу у ово време, дакле око Васкрса. Њено има је Peristeria alta, а тамошњи народ је зове цвет Светог духа. Фотографија у тексу је из дела Уметност малих корака, Антоана де Сент Египерија, које је настало на основу Малог принца. Да ли вам ова илустрација личи на вирус Ковид-19? 

 

Оцените овај чланак
(2 Гласова)
Последњи пут измењено понедељак, 04 мај 2020 18:42

Остави коментар

Уверите се да сте унели све потребне информације означене звездицом (*). HTML код није дозвољен.

НАЈНОВИЈИ ТВИТОВИ

Ђорђевић: Ускоро почиње реконструкција канализационе мреже на територији Града - Радио Телевизија Врање… https://t.co/nWEd934sp9
Отварање Бориних позоришних дана одложено за сутра - Радио Телевизија Врање https://t.co/ZlnTz6LDPw via… https://t.co/iBArUN1rOM
Ускоро измене закона о такозваним јефтиним становима - Радио Телевизија Врање https://t.co/eifOhUA5Ao via… https://t.co/iDtZfsymuS
Follow RTV Vranje on Twitter